Село, Јован Дучић

Село,   Јован Дучић 

Виторог се месец заплео у грању
Старих кестенова; ноћ светла и плава.
Ко немирна савест што први пут спава,
Тако спава море у немом блистању.

Чемпресова шума бдије; месец на њу
Сипа своје хладно сребро; одсијава
Модро летње иње са високих трава.
Затим крик. То крикну буљина на пању.

Рибарско сеоце полегло на стену,
И сишло у затон; и кроз маглу млечну
Једва се назире, ко кроз успомену.

Све је утонуло у тишину вечну.
Ни шума, ни гласа; само једнолико
Избија часовник ког не чује нико.

Београд : Нова штампарија "Давидовић", 1908.