Вањка, Антон Павлович Чехов

Вањка,  Антон Павлович Чехов     

Вањка Жуков, деветогодишњи дечак доведен пре три месеца на занат код обућара Аљахина, на Бадње вече не леже да спава. Сачекавши да газда и газдарица с калфама оду на јутрење, он узе из газдиног ормана бочицу с мастилом, држаљу са зарђалим пером и, раширивши испред себе изгужвани лист хартије, поче да пише. Пре него што ће извући прво слово, он се неколико пута плашљиво осврте на врата и прозор, погледа испод ока потамнелу икону од које су се на обе стране пружале полице с калупима, и испрекидано уздахну. Хартија је лежала на клупи, а он је клечао пред клупом.

– Драги мој дедице, Константине Макаричу! – писао је. – Ево ти пишем писмо. Срећан вам Божић и желим ти све најбоље од Господа Бога. Ја немам ни оца ни мајчице, ти си ми једини остао.

Вањка управи поглед на мрачни прозор у коме је светлуцао одсјај његове свеће, и јасно замисли свога деду Константина Макарича који је служио као ноћни чувар код господе Живарјових. Био је то ситан, мршав, али врло жустар и бодар старчић од својих шездесет пет година, вечито насмејаног лица и пијаних очију. Дању спава у кухињи за послугу или задева куварице, а ноћу, завијен у широк кожух, шета око имања и удара у своје клепало. За њим, опуштених глава, иду стара Каштанка и керић Вјун, назван тако због своје црне боје и дугуљастог тела као у ласице. Тај Вјун је веома послушан и умиљат, подједнако благ према домаћинима као и према туђинцима, али ипак не ужива поверење. Под његовом смерношћу и кроткошћу скрива се најподмуклији пакосник. Нико боље од њега не уме да се у прави час пришуња и шћапи за ногу, да се увуче у оставу или здипи сељаку кокош. Већ више пута пребијали су му задње ноге, двапут су га вешали, сваке недеље шибали на мртво име, али је он све то ипак преживео.

Сада деда сигурно стоји пред капијом, шкиљи у пурпурне прозоре сеоске цркве и трупкајући сукненим чизмама збија шалу с послугом. Клепало му виси о појасу. Он пљеска рукама, јежи се од зиме и, старачки се церекајући, штипка час собарицу, час куварицу.

... …Вањка уздахну, умочи перо и настави да пише:

„А синоћ сам добио батине. Газда ме ухватио за косу и извукао у двориште, истукао обућарским ременом зато што сам љуљао њихово детенце у колевци и нехотице заспао. А прошле недеље ми газдарица наредила да очистим харингу, а ја почео с репа, кад ти она дохвати харингу па поче њену главу да ми тура у нос... Калфе ми се ругају, шаљу ме у крчму по вотку и терају ме да од газде крадем краставце, а газда ме млати чиме стигне. А храна је никаква. Ујутру ми дају хлеба, за ручак кашу, а за вечеру опет хлеба, а чај или чорбу никад, то газде саме смажу. Гоне ме да спавам на трему, а кад њихово детенце плаче, онда никако и не спавам него љуљам колевку. Мили мој дедице, молим те као Бога, води ме одавде кући у село, не могу ти више ја овако. До земље ти се клањам и вавек ћу се за тебе молити Богу, води ме одавде, иначе ћу умрети...”

Вањка искриви уста, протрља својом црном песничицом очи и зајеца.

... Вањка грчевито уздахну и поново се загледа у прозор. Он се сети: по јелку за господу у шуму је ишао увек деда и водио унука са собом. Беху то срећна времена! Деда је хуктао, и мраз је хуктао; угледајући се на њих, хуктао је и Вањка. Пре но што посече јелку, деда попуши лулу, дуго шмрче бурмут, задиркује прозеблог Вањушку. Младе јеле заогрнуте ињем непомично стоје и чекају која ли ће од њих умрети? Кад наједаред однекуд искочи зец и као стрела појури преко сметова... Деда не може а да не подвикне:

– Држ’ се, држи... држи! Ех ти, враже куси!

Одсечену јелку деда је одвлачио у господски дом, а тамо би се латили да је украсе... Око тога је највише пословала Вањкина љубимица, госпођица Олга Игњатјевна. Док је још Вањкина мати Пелагија била жива и служила као собарица код господе, Олга Игњатјевна је кљукала Вањку киселим бомбонама и од дуга времена научила га да чита, пише, да рачуна до сто, па чак и да игра кадрил. А кад је Пелагија умрла, сиротана Вањку су отправили деди у кухињу за служинчад, а из кухиње у Москву, обућару Аљахину.

„Дођи, мили мој дедице – настави Вањка – заклињем те Христом Богом, одведи ме одавде. Сажали се на мене, несрећно сироче, јер ме овде сви бију и много сам гладан, а жалостан сам да ти не могу рећи, једнако плачем. Ономад ме газда треснуо калупом по глави па сам пао и на једвите јаде се повратио. Несрећан је мој живот, гори од сваког пса... И још ми поздрави Аљону, ћопавог Јегорку и кочијаша, а моју рамонику не дај никоме. Остајем твој унук Иван Жуков, мили мој дедице, дођи.”

Вањка начетворо пресави исписани лист и стави га у коверат који је претходног дана купио за копејку. Промисливши мало, он умочи перо и написа адресу:

ДЕДИ У СЕЛО

Затим се почеша, размисли још мало па додаде: „Константину Макаричу.” Задовољан што га нису омели у писању, он натуче капу и не огрнувши кожушчић, онако у кошуљи излете на улицу...

Касапски момци, код којих се дан пре тога распитивао, рекли су му да се писма бацају у поштанске сандучиће, а из њих се разносе по целој земљи поштанским тројкама с пијаним кочијашима и звонким прапорцима. Вањка дотрча до првог поштанског сандучета и гурну драгоцено писмо у отвор.

Уљуљкан слатком надом, сат касније већ је чврсто спавао... Сањао је сељачку пећ. На пећи седи деда, опустио босе ноге и чита писмо куварицама... Око пећи се врти Вјун и маше репом...

Београд : Ново поколење, 1952.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568