Легенде о европским градовима, Владимир Хулпах

Легенде о европским градовима, Владимир Хулпах

Смедеревска тврђава

Турци су се као пожар раширили по Европи. Нико није могао да их заустави. Нису им одолели ни јаки, утврђени дворци, опасани градови су им падали у руке.

Зло се надвило и над Балканом. Године 1389. кнез Лазар је погинуо са цветом српских витезова у кобној бици против Турака на Косовом пољу. После битке је остало само мало велможа који су хтели или смели да се супротставе непријатељу. Тако је српска властела изабрала потчињеност. Да не би сасвим пропале кад Турци почну да им узимају порез, српске газде и саме наметнуше народу намет.

Тако дође вакат и да се деспот Ђурађ Бранковић повуче пред освајачима и напусти свој лепи Београд. Побеже у Смедерево, малу паланку недалеко од Београда, са свега неколико утврђених грађевина у равници поред Дунава. То је без сумње био разлог због којег су му Турци великодушно препустили место.

Ђурађ Бранковић је смерао да у Смедереву проведе остатак живота. Али, не лези враже! Његова жена Јерина имала је сасвим другачији план. Непрестано му је саветовала да у Смедереву треба да изгради оно што је изгубио напустивши Београд, будући да је он господар целог краја и да може да натера народ на посао.

– Шта ће ми тај нови град! – приговорио јој је Ђурађ.

– Глупо је градити тврђаву у равници. Како да је браниш? Више волим да останем у овом старом дворцу, ма какав да је. Знаш и сама да смо због Турака осиромашили. А чиме бих плаћао радове?

Ђурђеве речи разљутише Јерину. Одмах се успротиви:

– А чему нам служи народ, будало једна. Ја ћу га натерати да ради ако треба и десет година, и то џабе, буди сигуран. И то неће бити мали дворац који није ни за шта. Хоћу да саградим такву тврђаву о коју ће сваки нападач да поломи зубе.

Узалуд је Ђурађ покушавао да разувери своју жену и објасни јој да нема од чега да издржава гарнизон. Но, Јерина није одустајала.  Са сваког педља имања Бранковића војници су почели да доводе у Смедерево сељаке одвајајући их од њихових свакодневних послова.

Ускоро почеше да се дижу на обали Дунава високи зидови моћне тврђаве. Јерина се лично старала да сваки човек ради до последње капи крви. Што су се зидови више дизали, то су је људи више мрзели. Многи су издисали од изнемоглости или умирали под ударцима бича. Неки су успевали да побегну, али тешко онима које би ухватили. Јерина их је без милости предавала у руке џелату.

Проклетница није малтретирала само своје сужњеве. Кад војводе Златковић и Бијелић дођоше да је упозоре да не поступа са народом горе него што то чине Турци, она се

разгоропади и нареди да их погубе. И погубили би их да не би храброг витеза Радосава. Он се једини није плашио Јерине. Схвативши шта ће се десити са војводама, брзо као муња узјаха свога белца и упаде у двориште двора. Пође право према белој кули где је Ђурађ мирно седео и пио вино с пријатељима.

– Нека ти је Бог у помоћи, господару. Али не и твојој жени! – повика јаросно Радосав уместо поздрава. – Не само да мучи сужње који граде тврђаву већ се усудила да свеже војводе Златковића и Бијелића. Мораш их одмах ослободити.

Бранковић му уз пијани осмех одговори:

– Што да не, радо ћу их ослободити. Само... Ено Јерине, баш их с тридесеторицом џелата води на вешала. Ено их, штрче на највишем зиду тврђаве. Радосав га више није слушао. Мамузнувши коња за трен ока се нашао на тврђави. Угледао је висока вешала како парају небо и под страшном справом двојицу војвода како чекају омчу. Џелати су им већ прилазили.

– Стојте! – загрме Радосав хитро скочивши с коња. – Одмах да сте ослободили војводе. Господар је тако наредио. Препустите их мени.

Узнемирени џелати почеше да дреше ужад којом су били везани затвореници. Али, проклета Јерина врисну:

– Шта то радите?! Зашто их не вешате?! Избезумљена појури ка вешалима, вероватно у намери да властитим рукама пошаље два несрећника на онај свет. Радосав јој не допусти да то учини и препречи јој пут.

Довикну јој: – Обојица су слободни, госпо. Сам господар је одлучио да их ослободи. Вама преостаје само да их пустите да оду.

– Ђаво те однео – викну Јерина, извади турски бодеж из недара и сва ван себе, хитну га на Радосава. Млади војник је имао сабљу за појасом али је није ни дотакао. Друго оружје му је висило са седала, али га није ни погледао. Само се згрчио и муњевитим ударцем надланицом оборио Јерину која се сручила преко зидина.

– Брзо у шталу па на коње! – повика Златковићу и Бијелићу.

Убрзо сва тројица одгалопираше далеко од Смедерева да би били што је могуће даље кад Јерина дође к себи.

Прича се да су јурили све до Босне где су се сакрили у планине да се боре против Турака. А шта је било с Јерином? Тек што се опоравила од пада и увреда, почела је да прогони људе да наставе рад, још жешће него раније. Због тога је тврђава у Смедереву стално подсећала људе на крв, зној и сузе њених неимара.

Београд : Бард-фин, 2005.