Аналфабета, Бранислав Нушић

Аналфабета,   Бранислав Нушић      (одломци)

Шала у једном чину

ЛИЦА:

Начелник срески

Г. Мика писари срески

Г. Света

Начелникова жена

Мица, њена сестра

Пандур

Дешава се у среској канцеларији, у патријархално, предратно доба.

I

НАЧЕЛНИК (седи за столом читајући по неколико пута исту депешу. Звони и обраћа се пандуру, који је на глас звонцета ушао): Је ли дошао господин Мика?

ПАНДУР: Јес’.

НАЧЕЛНИК: Иди му реци да дође! (Пандур одлази, а он поново чита депешу и црвеном писаљком подвлачи једну реч.)

II

Г. МИКА (улази): Добар дан, господине начелниче!

НАЧЕЛНИК: Добар дан, господин-Мико! Седи, бога ти, имам с тобом важан разговор.

Г. МИКА (седајући спази му депешу у руци): Нека депеша, а?

НАЧЕЛНИК: Јест. Из Министарства. Ево, прочитај! (Да му.)

Г. МИКА (Чита у себи.)

НАЧЕЛНИК: Читај гласно, молим те!

Г. МИКА (чита): „Изволите по могућности што пре известити има ли и колико у вашем срезу аналфабета?”

НАЧЕЛНИК: А, шта велиш ти на то?

Г. МИКА (Слеже раменима.)

НАЧЕЛНИК: И то, господине мој, телеграфише министар отвореном депешом. Видиш ли ти, мој господин-Мико, како су се изменила времена откако су почели да долазе за министре ови млади људи? Зар се овакве ствари питају отвореном депешом? У срећно доба, док су били они стари министри, ја сам шифром јављао и да је снег пао у моме срезу: „Част ми је известити вас, господине министре, да је ноћас пао снег у моме срезу.” Питаћеш ме зашто шифром. Зато, брате, што ја не знам, можда ће министар наћи да из политичких разлога не треба објављивати да је снег пао у моме срезу... Ето, тако се то некад радило, а гле данас, овакве ствари па отвореном депешом! (Пауза.) Него, дедер господин-Мико, ти си у овоме срезу већ четири године, боље га познајеш него ја, па дедер, реци ти мени, шта мислиш: има ли у овом срезу... (загледа и чита из депеше) аналфабета?

Г. МИКА: Па, како да вам одговорим, господин-начелниче, кад не знам шта је то аналфабета?

НАЧЕЛНИК: Е, то је видиш оно што не знам ни ја. (Устане, прошета, па се устави.) Па добро, шта мислиш ти, шта би то могло бити?

Г. МИКА: Па... како да вам кажем... изгледа као да је нешто политички.

НАЧЕЛНИК: Ама, да је политички, то видим и ја сам. И како ми изгледа, биће да је партија, само не знам каква је то партија? Знам либерали, знам радикали, комунисти, нихилисти, револуционари, али аналфабети? Право да ти кажем, ја први пут и чујем за такву партију и, колико ја знам, у нашем је срезу нема. Али, опет, знаш како је то, можда је то каква тајна партија. У срезу, не верујем, а у вароши још мање верујем да има каквих тајних партија. Има онај Пера качар и за њега кажу да је мало настран човек. Једанпут је испребијао Јосу пандура дугом од бурета и једанпут опсовао господин-Свети писару мајку... али иначе честит човек, долази у цркву и пали свећу при свакој лимунацији. (Забринуто врти главом.) Па добро, господине Мико, да ли бар знаш: јесу ли те (загледа у депешу)... аналфабете противници режима, или државе, или можда државног уређења?

Г. МИКА (слеже раменима): Не знам, а мора да су нечем противни.

НАЧЕЛНИК: Разуме се, тако и ја мислим. (Замисли се.) А шта мислиш кога би то могли да припитамо?

Г. МИКА: Па да видимо, ако је о томе што забележио господин Света.

НАЧЕЛНИК: Зашто он да забележи?

Г. МИКА: Па, знате, господин Света, ради сопствена образовања, чим прочита у новинама какву страну реч, а он је запише, па после распитује да му се протумачи. И има, богами, доста записаних речи.

НАЧЕЛНИК: Ради сопственог образовања?

Г. МИКА: Јес’.

НАЧЕЛНИК: Видиш, то нисам знао, а то је лепо од господина Свете. (Звони и пандуру који уђе.) Зови господина Свету и кажи му да понесе стране речи.

Г. МИКА: Чекајте, ја ћу да му кажем. (Оде на лева врата, отвори их и говори.) Свето, зове те овамо господин начелник, и понеси онај твој речник... Онај, де, што записујеш стране речи. (Пандур се удаљи.)

НАЧЕЛНИК: Е, то је баш лепо од господин-Свете. Човек се учи док је жив. Волим кад је млад човек тако жедан науке. Такав сам и ја био, и право да ти кажем, остао сам жедан све до данас.

***

Г. СВЕТА: Па немам ниједну реч више на „а”.

НАЧЕЛНИК: Е, мој брате, па нашто ти онда речник, кад не можеш да се вајдиш њиме? А камо ти да запишеш реч (не може да се сети, па завирује у депешу) аналфабета?

Г. СВЕТА: Немам ту реч.

НАЧЕЛНИК: А шта ти мислиш, шта је то аналфабета?

Г. СВЕТА: Па не знам, господин-начелниче.

НАЧЕЛНИК: Е, на, прочитај ову депешу, па да видиш оћеш ли онда знати?

Г. СВЕТА (чита депешу): Не знам, а рекао бих, биће нешто политички.

НАЧЕЛНИК: Политички, разуме се да је политички. Али, ако знаш, реци ти мени шта?

Г. СВЕТА: Па, колико сам ја прометнуо страних речи преко руке, могу рећи да сам запазио нешто: све речи које почињу са „ан” кажу нешто опасно. Ето, антидинастичар, па анархија, па анатема, па антиквар...

НАЧЕЛНИК: А ананас?

Г. МИКА: А ко зна, можда је и то неко опасно воће.

НАЧЕЛНИК: Може, може и то бити! Па добро, шта мислите ви, ко може бити у нашој вароши тако опасан?

***

IV

НАЧЕЛНИК: Ево ти сад шифре (вади из фиоке књигу и даје му), па иди тамо у твоју канцеларију, закључај се да те ко не узнемирава и шифрирај. Али гледај да ми то што пре свршиш.

Г. СВЕТА: Разумем. (Оде и односи концепт и шифру.)

НАЧЕЛНИК: Баш, право да ти кажем, господин-Мико, нешто ми лакну. Јер како бих одговорио господину министру? Не бих му тек могао рећи: не знам шта је то аналфабета. А овако, кад прочита депешу, мораће и сам министар помислити у себи: видиш ли ти како овај начелник добро познаје прилике у своме срезу.

Г. МИКА: Па јест, што кажете, мораће тако помислити. Само, знате, не волим да се мешам у фамилијарне ствари, али ја бих вам још нешто рекао.

НАЧЕЛНИК: Говори, господин-Мико, говори слободно.

Г. МИКА: Па знате, код нас живи и ваша свастика, распуштеница.

НАЧЕЛНИК: Јест, Мица.

Г. МИКА: Па ето, знате... У вароши се зуцка како се она много гледа са тим школским надзорником.

НАЧЕЛНИК: Ма, бога ти!

Г. МИКА: Много се говори о томе, па знате, може то некако...

НАЧЕЛНИК: Ама, мислиш ли ти да између моје свастике и онога аналфабете постоји оно... Како рече господин Света, ону страну реч, оно кад се употребљавају женске? Канда ананас, јест тако ће бити! Па мислиш ли ти да између њих постоји ананас?

Г. МИКА: Не знам да ли постоји, али би боље било да ви то пресечете.

НАЧЕЛНИК: Ама, како да нећу, и то одмах, овога часа. (Звони пандуру који уђе.) Иди ми одмах зови госпа-Мицу. Кажи, има једно писмо за њу.

ПАНДУР (оде).

НАЧЕЛНИК: Знаш, волим овде да је зовем, нећу пред женом, она би је бранила.

Г. МИКА: А ја да измакнем, није ред преда мном да јој говорите. (Оде.)

V

НАЧЕЛНИК (шета узрујано).

МИЦА (долази): Звао си ме, зете? Имам неко писмо, је ли?

НАЧЕЛНИК: Немаш писмо, али хтео бих с тобом да проговорим.

МИЦА: Молим, да чујем.

НАЧЕЛНИК: Слушај ти, Мицо. Ја нећу у мојој кући ананас.

МИЦА: Какав ананас?

НАЧЕЛНИК: Мислиш ти да ја не знам да се ти гледаш са оним аналфабетом?

МИЦА: Ама, какав сад опет аналфабета?

НАЧЕЛНИК: Онај школски надзорник.

МИЦА: Па то је један врло васпитан човек.

НАЧЕЛНИК: Па васпитан, дабоме да је васпитан када је аналфабета. Али ти треба да знаш да је то опасан човек.

МИЦА: Није, зете.

НАЧЕЛНИК: Па није за тебе, али за државу јесте.

МИЦА: И-ју!

НАЧЕЛНИК: Чула си шта сам ти казао, па сад да те и не видим више с њим. Нећу ни да га поздрављаш! Он је аналфабета и власт не сме имати с њим везе. ’Ајд’, сад иди, па немој да чујем штогод!

МИЦА (одлази плачући): Боже мој, па шта сам ја крива! (Оде плачући.)

VIII

МИЦА (улази, носи цедуљче): Ево ти, зете!

НАЧЕЛНИК:

Шта је то?

МИЦА: Његов одговор. Нисам могла друкче, него сам му послала цедуљче и молила да ми каже шта је то аналфабета.

НАЧЕЛНИК: Па кад ти пре стиже одговор?

МИЦА: Он је увек у ово доба преко пута у школи.

НАЧЕЛНИК: А, и то знаш.

МИЦА: Па знам, дабоме, а знам сад и шта је аналфабета.

НАЧЕЛНИК: Гледај, молим те, знаш и то. Па шта је?

МИЦА: Ето, читајте, па ћете и ви знати.

НАЧЕЛНИК (узима цедуљче): Знам ја то већ. (Чита.) „Поштована госпођо, реч аналфабета значи неписмен човек, тј. онај који не зна ни да чита ни да пише, и према томе најмање ја могу бити аналфабета као школски надзорник. То се ваљда неко пошалио с вама, па вам је ту реч наопако протумачио...” – Чекај, молим те. (Протрља очи и чита поново.) „Аналфабета значи неписмен човек, тј. онај који не зна ни да чита ни да пише... – Ама, како то, како то, брате? А ко мени рече?... Ама, чекај, молим те, да се разберем: не може то тако одједанпут да се искрене. Па је л’ малочас сви ми рекоше! Чекај, молим те, ко ми први рече? Где је онај са страним речима?... Ау!... Па он однесе депешу! Чекај, молим те, трчи, не дај! (Звони као луд. Пандуру који је ушао:) Овамо господин-Мику! (Пандур оде.) Ух, бруке! И све ми то направи онај Света аналфабета, што скуља стране речи!IX

Г. МИКА (дође журно): Шта се десило? НАЧЕЛНИК: Ево шта, испадосмо сви аналфабете! Ево, на, на, читај. (Даје му цедуљицу.) Г. МИКА (чита): А-ууу! НАЧЕЛНИК: Јест, сад: „а-ууу!” а малопре „надзорник опасан”! Сви окупили: политичка партија, хоће „каријеру”. А ја послушао вас па послао депешу! Ау људи, ако је још и отишла! Трчи, не дај! (Звони пандуру.) Врати ми онога Свету с телеграфа; кажи му нека обустави...

X

Г. СВЕТА (упада).

НАЧЕЛНИК (дрекне кад га спази): Да није...?

Г. СВЕТА: Откуцана је, преда мном!

НАЧЕЛНИК: Их, побогу брате, што пожури тако!? Их, побогу људи, што ћу сад и куда ћу од ове бруке!? Говорите, шта ћу да радим? Сад, дабоме, сви ћутите, а малопре сте ме сви саветовали и помагали ме! (Шета очајно и крши руке.) Ти, госпо’н-Свето, цепај онај твој речник и нека ти више никад не падне на памет да скупљаш стране речи; ти, госпо’н-Мико, кад други пут хоћеш да знаш ко је опасан човек у овој вароши, а ти знај да си ти најопаснији! Ти, Мицо, нека ти је просто за онај ананас! А ја? Шта себи да кажем? Чиме себе да утешим? Једина ми је утеха што господин министар сад бар тачно зна ко је аналфабета у овој вароши. Тачно је обавештен!... Благо њему, а тешко мени!... 

Београд : Савез културно-просветних друштава НР Србије, 1950.