Каљави коњ, Весна Алексић

Каљави коњ , Весна Алексић

ЈУЛ – Прича о богињи Лади

Кад бисте замислили да је укупно знање о боговима Старих Словена, а похрањено на хард неког компјутера, онда бисте податке о летњој богињи Лади морали да потражите као загубљени текст, укључујући иконицу претраживања где бисте као кључне речи укуцали следеће: КРАЉИЦА или ЦАРИЦА, БРАК, ЉУБАВ, ЖЕТВА... Ако ниједна од њих не би помогла у претрази, онда бисте морали додати следеће: СВЕТЛО, ЛЕТЊЕ БОЖАНСТВО, МЕСЕЦ ЈУЛ или ЖЕТВАР, ЗМАЈ и АЛА, ДЕВОЈЧИЦЕ, НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ и... опет нисам сигурна да бисте много о њој сазнали.

Јер, реч је о веома тајанственој богињи код Старих Словена, за коју наука данас изричито тврди да није била богиња и да је нема у ионако, не увек веродостојној скупини словенских богова. Једноставније речено, сасвим је проблематично њено постојање на старословенском Олимпу. А опет, у сећању народа се може наћи дивна прича о овој лепој и доброј богињи, заштитници љубави, брака и летњих плодова. У старој народној књижевности такође се могу наћи њени трагови,. који воде директно из КАЖЕ наших предака. У сваком случају, баш зато што је била добра богиња која је припадала циклусу светлих, летњих богова, што њених трагова има у свим словенским народима, и зато што је брижљиво чувала све плодове лета, богиња Лада се везује за месец јул, тадашњи ЖЕТВАР.

У предањима и народном сећању она је лепа као и богиња Весна; и као што у Весну замишљали са појасом од лишћа и траве у божанственој хаљини, ако су и Ладу замишљали распуштене косе боје зрелог жита, украшене пољским цвећем, и то оним најлепшим и најздравијим, које се по обичају сакупљало око ивањданских дана, а Ивањдан се и данас слави у јулу! Неке од тих мирисних травки нису подносили змајеви, а они су били врло важна бића, значајна нашим прецима. А ево зашто: иако се сматрало да је сваки змај настао од змије коју људско око није видело девет година, змај је позитивни лик у словенском предању. Задатак му је био да чува усеве и сваки берићет од непогода које су изазивале але. Између змаја и але владао је космички принцип добра и зла.

Але су изазивале непогоде и пропасти летина, некад су уништавале и куће и људе, а змајеви су ратовали против њих. Поред злодуха - ала које су изазивале непогоде, постојали су и мирни, обични ветрови који су били корисни. У народу је веровање да су ти обични ветрови од бога Стрибога, врховног бога ветра.

Дакле, сви подношљиви ветрови који су дували по свету би ли су, заправо, унуци овог бога, негде називаног и Числибог. Лахор је био најмлађи и најнежнији од њих, и дувао је у летње доба.

Да се вратимо змајевима и миришљавим биљкама. Дешавало се да се змај заљуби у обичну жену и почне да јој ствара неприлике, јер га није занимало да ли је она слободна или заљубљена у другог. Змајеви су замишљали да им нико не може одолети, а били су стварно симпатични, снажни и позитивни ликови, како смо то већ видели. Пошто је љубав нешто сасвим лично, и змај је некад морао добити корпу. Е, па да би се решила неког досадног змајевитог удварача, лена девојка би само ставила поред ува струк босиљка или мелисе (лимунике) и овај би морао да одустане, јер је од тог миомириса добијао неку врсту јаке алергије.

Иначе, богиња Лада је са своје стране, посебно штитила љубав у браку, па је у народу дуго, дуго опстао обичај да, кад сватови прелазе преко моста, млада невеста застане и баци новчић у воду. То је била жртва богињи Лади, којом се тражила срећа и слагање у браку.

У народу су остале упамћене и свечаности у Ладину част, у којима су девојке, чак и девојчице, играле, увек у кругу. Та кружна игра код Срба се звала КРАЉИЦА, а код Руса ЦАРИЦА.

Песме у част богиње Ладе певале су се од марта до јула, до сазревања класја.

За ову богињу свеопште летње раскоши везује се и једна лепа митолошка слика: мирно летње небо са звездама и Месецом. Знате како су Стари Словени замишљали небо?! По њима то је био простор купасте површине на који су звезде закуцане, као ексерима. У руској загонетки то изгледа овако: СИТО, ВИТО, ЕКСЕРИМА ИСКУЦАНО, а значи небо са сигурно причвршћеним звездама! За народ који је опседнут светлом, какав је био старословенски, није ни чудно велико поштовање Месеца као небеског тела и важног светлила! Стари Словени су волели Месец и сматрали су даје он Сунчев брат!

И као што су се стари Гали плашили да им небо не падне на главу (погледајте код Астерикса и Обеликса), Стари Словени су отишли и корак даље у том страху: закуцали су, за сваки случај, звезде ексерима, јер мирне звездане ноћи су им уливале спокој, а олујних су се плашили колико због себе толико и због усева.

У раскошним летима и олује знају да буду јаке, па их треба зато разумети.

Чачак : Пчелица, 2015.