Смрт Марка Краљевића, Народна епска песма

    Смрт Марка Краљевића, Народна епска песма

Смрт Марка Краљевића

Поранио Краљевићу Марко
у неђељу прије јарког сунца,
Покрај мора Урвином планином.
Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.
То је Марку врло мучно било,
Па је Марко Шарцу говорио:
„Давор', Шаро, давор', добро моје!
Ево има сто и шесет љета
Како сам се с тобом састануо,
Још ми нигда посрнуо ниси;
А данас ми поче посртати,
Посртати и сузе ронити:
Нека Бог зна, добро бити неће!
Хоће једном бити према глави,
Јали мојој, јали према твојој!“

То је Марко у ријечи био,
Кличе вила с Урвине планине,
Те дозива Краљевића Марка:
„Побратиме, Краљевићу Марко,
Знадеш, брате, што ти коњ посрће?
- Жали Шарац тебе господара,
Јер ћете се брзо растанути.“

Али Марко вили проговара:
„Б'јела вило, грло те бољело!
Како бих се са Шарцем растао,
Кад сам прош'о земљу и градове,
И обиш'о исток до запада,
Та од Шарца бољег коња нема,
Нит' нада мном бољега јунака!
Не мислим се са Шарцем растати
Док је моје на рамену главе.“

Ал' му б'јела одговара вила:
„Побратиме, Краљевићу Марко,
Тебе нитко Шарца отет' неће,
Нит' ти можеш умријети, Марко,
Од јунака, ни од оштре сабље,
Од топуза, ни од бојна копља:
- Ти с' не бојиш на земљи јунака;
Већ ћеш, болан, умријети, Марко,
Ја од Бога, од старог крвника!
Ако л' ми се вјеровати нећеш,
Када будеш вису на планину,
Погледаће с десна на лијево,
Опазићеш двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле,
Међу њима бунар вода има:
Онђе хоћеш Шарца окренути,
С коња сјаши, за јелу га свежи,
Наднеси се над бунар над воду,
Ту ћеш своје огледати лице,
Па ћеш виђет' кад ћеш умријети.“

То је Марко послушао виле:
Кад је био вису на планину,
Погледао с десна на лијево,
Опазио двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле:
Онђе Марко окренуо Шарца,
С њега сја'о, за јелу га свез'о;
Наднесе се над бунар над воду,
Над водом је лице огледао;
А кад Марко лице огледао,
Виђе Марко кад ће умријети;
Сузе проли, па је говорио:
„Лажив св'јете, мој лијепи цв'јете!
Л'јеп ти беше, ја за мало года,
Та за мало, три стотин' година!
Земан дође да св'јетом пром'јеним.“

Па повади Краљевићу Марко,
Па повади сабљу од појаса,
И он дође до коња Шарина,
Сабљом Шарцу осијече главу,
Да му Шарац Турком не допадне,
Да Турцима не чини измета,
Да не носи воде ни ђугума.
А кад Марко посијече Шарца,
Шарца коња свога укопао,
Боље Шарца нег' брата Андрију;
Бритку сабљу преби на четверо,
Да му сабља Турком не допадне,
Да се Турци њоме не поносе
Што је њима остало од Марка,
Да хришћанлук Марка не прокуне.
А кад Марко бритку преби сабљу,
Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;
Узе Марко перна буздована,
Узе њега у десницу руку,
Па га баци с Урвине планине
А у сиње у дебело море,
Па топузу Марко бесједио:
"Кад мој топуз из мора изиш'о,
Онда 'ваки ђетић постануо!"

Када Марко сактиса оружје,
Онда трже дивит од појаса,
А из џепа књиге без јазије;
Књигу пише Краљевићу Марко:
"Ко гођ дође Урвином планином
Међу јеле студену бунару,
Те затече онђе дели-Марка,
Нек знаде да је мртав Марко!
Код Марка су три ћемера блага,
Каква блага, све жута дуката!
Један ћу ми ћемер халалити
Што ће моје т'јело укопати;
Други ћемер нек се цркве красе;
Трећи ћемер кљасту и слијепу:
Нек слијепи по свијету ходе,
Нек пјевају и спомињу Марка!"

Када Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану,
Откуда је с пута на погледу;
Златан дивит у бунар бацио;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак на очи намаче,
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био
Од дан' до дан' неђељицу дана:
Ко гођ проће друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Сватко мисли ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји да га не пробуди.

Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Ђе несреће, ти у среће има:
А сва добра сређа изнијела
Игумана Светогорца Васа,
Од бијеле цркве Вилиндара,
Са својијем ђаком Исаијом.
Кад игуман опазио Марка,
На ђакона, десном руком маше:
„Лакше, синко, да га не пробудиш!
Јер је Марко иза сна зловољан,
Па нас може оба погубити.“

Гледећ' кале како Марко спава,
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио:
Књига каже да је мртав Марко!
Онда кале коња одсједнуо,
Па прихвати за делију Марка,
Ал' се Марко давно преставио.
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка;
Отпаса му три ћемера блага,
Отпасује себи припасује.

Мисли мисли проигуман Васо
Ђе би мртва сахранио Марка;
Мисли мисли, све на једно смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па га снесе мору на јалију,
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој Гори,
Изнесе га под Вилиндар цркву,
Унесе га у Вилиндар цркву,
Чати Марку што самртну треба;
На земљи му т'јело опојао,
Насред б'јеле цркве Вилиндара;
Онђе старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
- Да се Марку за гроб не разнаде,
Да се њему душмани не свете.

Смрт Марка Краљевића

Вук завија у зелену лугу,
Вран заграја у јелове гране,
По авазу па се састанули,
Но беседи гавран тица црна:
„А ти вуче, од горе ајдуче!
 Нијеси ли штогођ задобио,
 Да се гладни меса напитамо?”
 А вук врану тиом беседио:
 „А Бога ми, вране, мој јаране!
 Ја нијесам ништа задобио,
Нисам ниђе меса учинио;
 Него, вране, мој стари јаране!
 Ајде лети кроз јелове гране
 И ти њуши кроз лужине крвцу,
 А ја одох зеленијем лугом
 Неће ли нам срећа донијети
Да ми каква чквара учинимо,
И гладни се меса напитамо.”
Вран полеће кроз јелове гране,
А вук пође лугом зеленијем,
Граје вране, вије мрки вуче,
Док вук крвцу по травици нађе,
Па дозива врана тицу црну:
„А ти вране, мој стари јаране!
Ев’ овуда по травици крвца,
Не могу је знати ни познати.”
А вран вуку тиом беседио:
„А ти вуче, по гори ајдуче!
 Ласно ти је крвцу познавати:
Ак’ удара ђетељином травом,
То је вуче, од љељена крвца;
 Ак’ удара јечмом и сијеном,
То је, вуче, од парипа крвца;
Ак’ удара вином и дуваном,
То је, вуче, од јунака крвца.”
А кад чуо мрка звјерка вуче,
Узе црну познавати крвцу:
Не мирише ђетељином травом,
Ни мирише јечмом ни сијеном.
Но мирише вином и дуваном,
Па кажује црној тици врану:
„Тицо вране, мој стари јаране
А ово је од јунака крвца;
Него лети од јелове гране,
А ја одох за јунаком трагом.”
Вран полеће гором кроз планину,
Док обњуши рањена јунака
У великој каменој пећини,
Па улеће у пећину вране,
А ту нађе рањена јунака,
Па га поче заштипиват’ вране
Са дно ноге таман до врх главе
Да му пије двије очи црне,
А рањен му јунак проговара:
„Од’ отоле, тицо злослутницо!
Богом ти се кунем праведнијем:
Ако т’ удрим по очима руком
Обје ће ти скочит’ на пећину,
Доста ми је и мојијех рана.”
А кад чуо црна тица вране,
Па излеће пред пећину студну,
Па заграја што га грло дава:
„Ђе си вуче, мој стари хајдуче?
Ево ође коња и јунака,
јунака су ране притиснуле
Него ходи да једемо меса.”
У то доба пред пећину вуче
И ту коња и јунака нађе,
Јадан рањен по пећини јечи,
А поче га заштипиват’ вуче
Са дно нога таман до врх главе,
А рањен му јунак проговара:
„Ајд’ отоле, горанине вуче!
Кунем ти се Богом јединијем,
Ако узмем сабљу оковану
Пресјећу те на пећину жива:
Доста ми је и мојијех рана.”
А кад јаде разумио вуче,
Он иједак пред пећину пође,
Тадар рањен јунак бесједио:
„Богом брате, црна тицо вране!
Би ли добро мене послушао,
Ради здравља и твојијех крила
Да понесеш једну књигу малу
У Косово пребијелој цркви,
Да је предаш калуђеру Саву,
Добро ћу те напитати меса?”
Вран бијаше, за Бога хајаше,
Па с јунаком ријеч бесједио:
„Хоћу богме, рањена делијо,
Но су моја ослабила крила,
Е сам богме добро огладнио,
Но ми ну дај ситу јести меса,
Па ћу твоју књигу однијети;
Јунаци се у невољу глају.”
А кад чула рањена делија,
На бојно се копље послонио,
А бисаге своје доватио,
Даде врану ситу јести меса,
А довати дивит и хартију,
Ситну књигу по кољену пише,
Одасла је пољу Косовоме
А на руке калуђеру Саву:
„Игумане, ја те Богом кумим!
Да си брже у Голеш планину
У студену камену пећину
Нет’ ли мене застанути жива,
И донеси самртно причешће,
И да моје гроховање кажем.”
Сави књигу, па је даде врану:
„Хајде с Богом, моја тицо црна!
”А кад сјутра у Косово дођеш,
Ту ће бити многа Србадија
Код бијеле у Косово цркве,
Виђеће те Срби и војводе,
Запињаће стреле за тетиве,
Стријељаће тебе под облаке,
А ти бјежи у облаке, вране,
 А све гледај пред бијелу цркву,
 Док изађе из олтара Саво,
Спучи крила док долетиш, вране,
Баци књигу игуману Саву,
Па ти бјежи опет у планину
Док прелетиш све Косово равно.”
Вран довати књигу под криоце,
Па полеће сентом и свијетом,
Док дољеће у косово цркви,
Па заграја изнад биле цркве,
Но га зачу многа Србадија,
Па међу се ријеч бесидили:
„Поглај врана, отпала му крила!
Какве носи у Косово гласе!”
Па запеше стрелу за тетиву,
Стријељају у облаке врана,
Вран се вије изнад Косовога,
А све гледа пред бијелу цркву,
Док изађе калуђере Саво,
Кад га виђе црна тица вране,
Спучи своја око себе крила,
Ево ти га пред бијелу цркву,
Саву књигу на рамена баци,
Он побјеже преко Косовога.
Кад калуђер књигу проучио,
Грозне сузе низ образе пушта,
Сву је књигу сузам поквасио;
Питају га Срби од Косова:
„Духовниче, калуђере Саво!
Окле књига жалостива дође?
 Она ватром изгорјела живом!
 Зар је књига тебе од мејдана?”
 Тада Саво ријеч проговара:
 „Прођ’те ме се, моја браћо драга!
 Књига нам ја свијем жалостива:
Није наша књига од мејдана,
Но ми књига од Краљића дође
Из Голеша зелене планине,
Од јаднога Краљевића Марка,
Ево нам је, браћо, погинуо,
Но нас моли и Богом нас куми,
Да идемо да га приватимо,
Да његово т’јело укопамо:
Куку нама, моја браћо драга,
 За јаднијем Краљевићем Марком
Што нам царство од Турака брани,
Ево има стотину година
Од како је Лазар погинуо
И остали Срби сваколики
А брани га Марко на срамоту,
Сад нам неста Марка и Шарина
Свој Крајини очи извадише,
А Србији крила саломише!”
Па отоле на ноге скочише,
И отиде дванаест Србова,
А пред њима Саво калуђере,
И понесе вина причеснога,
Па одоше преко Косовога,
Док дођоше у Голеш планину.
Траже Марка три бијела данка,
Док нађоше у пећину Марка,
Дозивље га игумане Саво:
„Јадан синко, сабљо Краљић-Марко!
Ђе погибе, куку твојој мајци?”
А Марко му смртан бесидио:
„Прођи ме се, Саво дуовниче!
Ниђе бијах, а ниђе погибох;
Но ну дај ми вина причеснога,
Е хоћу ти саде умријети,
И опрости моје греховање,
Ви војводе, моја браћо драга!
Чувајте се добро од Турака.”
Па га Саво причестио вином.
Кад се Краљић причестио Марко,
Цигле своје рече три ријечи:
„Носите ме у Косово цркви,
И опрости моје греховање,

 Узми Шарца, калуђере Саво,
Спомен души Краљевића Марка.”
То изрече и умрије Марко,
Уби њега са града ђевојка.
Ту војводе лице нагрдише,
А калуђер сву очупа браду,
Па на Шарца положише Марка,
Однијеше у Косово цркви,
Те Краљића погребоше Марка,
Баш за олтар од бијеле цркве,
Опоја му гроба и мрамора,
И Краљићу прекадише дивно.
Теке јадна намирише Марка,
Докле трипут зарзао Шарац,
И он црче за Краљићем Марком,
И напоље закопаше Шарца,
Побише му мрамора камена
Ка’ његову господару Марку,
По том Турци притискоше царство.
Ил’ је било или није било,
Људи веле да је од истине.
А сад, мили, помози нам, Боже.

Београд : Народна књига, 1959.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568