Плава звезда, Мирослав Антић

  Плава звезда,       Мирослав Антић     

Иза шума, иза гора, иза река, иза мора,

жбуња, трава,

– опет ноћас тебе чека чудна нека звезда плава,

звезда права.

Чак и ако не верујеш,

пробај тога да се сетиш.

Кад зажмуриш и кад заспиш, ти покушај да је чујеш,

да одлетиш,

да је стигнеш и ухватиш и сачуваш кад се вратиш.

Али пази:

ако није сасвим плава, сасвим права,

мора лепше да се спава, да се сања до свитања,

мора даље да се лута,

– тристо пута,

петсто пута,

мора друга да се нађе… трећа… пета…

мора у сну да се зађе на крај света

и још даље иза краја – до бескраја.

Мора бити такве звезде.

Шта се чудиш?

Пази само да је негде не испустиш док се будиш.

Пази само да се негде не изгуби,

не повреди.

Таква звезда у животу много значи, много вреди.

Ја ти нећу рећи шта је ова звезда плава,

звезда сјајна.

Кад је нађеш – сам ћеш знати.

Сад је тајна. 

Сарајево: "Веселин Маслеша", 1970.