Кроз пустињу и прашуму, Хенрик Сјенкијевич

   Кроз пустињу и прашуму, Хенрик Сјенкијевич (одломак)

- Знаш, Нела - рече Стасио Таркоњски малој Енглескињи - да су јучер дошли "заптије" (редари) и ухватили жену наџорника Смаина и његово троје деце: - ону Фатиму, која је већ неколико пута долазила у уред твом и мом оцу?

А мала, као слика лијепа Нела, уздигне своје зеленкасте очи према Сташа и запита напола у чуду, а напола у страху:

- Јесу ли је одвели у затвор?

- Не, али јој нису допустили да путује у Судан. Дошао је чиновник који ће је натерати да се ни за корак не макне из Порт-Саида.

- А зашто то?

Сташа, који је навршавао четрнаесту годину и који је веома волео своју осмогодишњу пријатељицу, али је с њом поступао као с дететом, одговори са самосвесним изразом на лицу:

- Кад будеш у мојим годинама, знат ћеш све што се догађа, и то не само оно што се догађа уздуж канала, од Порт-Саида до Суеца, већ и у читавом Египту. Зар ниси ништа чула о Махдију?

- Чула сам да је ружан и неуљудан.

Дечак се тужно осмехне.

- Је ли ружан, не знам: Суданци сматрају да је лијеп. Али рећи за човека који је толико људи поубијао да је неуљудан - то може доиста изустити само осмогодишња девојчица, којој сукњица сеже довде, једва до кољена!

- Татица ми је тако рекао, а татица то зна најбоље.

- Он ти је то зато тако рекао, јер друкчије не би разумела. Мени не би тако рекао. Махди је гори од читавог крда крокодила. Разумеш ли? Добра ли израза "неуљудан"! Тако се говори дојенчади.

Али, опазивши како се лице девојчице смрачило, заћути а затим рече:

- Нела! Ти знаш да ти нисам хтео учинити нажао. Доћи ће вријеме кад ћеш и ти имати четрнаест година. То ти сасвим поуздано обећавам.

- Аха! - одговори она и погледа га забринуто. - А ако Махди прије тога упадне у Порт-Саид и ако ме прождере?

- Махди није људождер. Он не прождире људе већ их убија, а неће ни упасти у Порт-Саид.

Ако то учини, па све да му се прохе и тебе убити, имао би најприје са мном посла.

Након ове тврдње Стасио тако значајно шмркну да то није могло значити ништа добро за Махдија што Нелу сасвим умири.

- Знам - одврати она. - Ти ме не би дао. Али зашто не пуштају Фатиму из Порт-Саида?

- Јер је Фатима Махдијева сестрична. Њезин муж Смаин изјавио је египатској влади у Каиру да ће поћи у Судан, гђе борави Махди, и да ће испословати слободу за све Еуропљане који су пали у његове руке.

- Значи да је Смаин добар

- Чекај! Твој и мој тата, који одлично познају Смаина, немају никаква поверења у њега, па су упозорили Нубарпашу да се не поузда у њега. Али влада је приволела да се Смаин пошаље на пут, и сада он ето борави већ пола године код Махдија. Робови се ипак нису вратили већ је напротив стигла из Картума вест, да махдијевци с њима све окрутније поступају, и да је Смаин изневерио пошто је од владе измамио новаца. Сасвим је прешао на страну Махдија који га је именовао емиром. Приповедају да је Смаин био заповедник топништва у оној страшној бици, кад је пао генерал Хикс; а веле да је он научио махдијевце како се барата топовима, што они као дивљаци прије нису знали. Смаину је било јако стало да извуче жену и ђецу из Египта. Кад је Фатима, упућена у Смаинове намере, хтела потајно умакнути из Порт-Саида, ухватила ју је влада скупа с децом.

Разговор се наједном прекине, јер је Сташина пажња била упућена јату птицâ које је летело од Ецх-тум-ом-Фарага према Мензалех-језеру. Птице су прилично ниско летеле. У прозрачном се уздуху могло тачно виђети неколико пеликана с увученим вратовима, како полако машу големим крилима. Сташа одмах поче опонашати њихов лет; забаци главу унатраг, стане махати раширеним рукама по зраку и потрчи доста далеко по насипу.

- Гледај! Ено и пламенаца! - кликне одједном Нела.

Сташа се одмах заустави јер су се доиста након пеликанâ, само нешто више, виделе две птице које су наликовале на два велика пурпурно-црвена цвета.

- Пламенци! Пламенци!

- Сваке се вечери враћају у своја гнијезда на отоцима - рече дечак. - Ах, да имам пушку!

- А зашто би пуцао у њих?

- Женске то не разумеју. Хајдемо даље, можда ћемо их још више виђети.

Након тих ријечи прихвати он девојчицу за руку, па пођоше до прве каналске луке у Порт Саиду, а за њима пристане црнкиња Динах, некадашња дадиља мале Неле. Ишли су покрај шуме која дели воде Мензалех-језера од канала којим је баш у тај час пролазио велики енглески пароброд. Паробродом је управљао каналски пилот. Приближавала се вечер. Сунце је још прилично високо стајало, али се већ спуштало према супротној обали. Над сланом се водом канала пружао златан сјај и мешао са сјајем боја у паунској плавети узбибаних валова. На арапској се обали протезала, докле око сеже, жута пешчана пустиња - тмурна, кобна, мртва. Између укоченог, стакленог неба и непрегледног трака песка није се видео ни један траг живога бића. Док је још на каналу врио живот, чамци врвели на све стране, звиждање паробродâ надалеко се разлегало, а по Мензалех-језеру трептала сунцем обасјана јата галебова и дивљих патака, тамо на арапској обали као да се простирала земља смрти. Тек кад је сунце западајући постајало све црвеније, почеше се пешчани крајеви љубичасто преливати као ледина под јесен у пољским шумама.

Путем према луци угледаше деца још неколико пламенаца што су их њихове очи пратиле са смешком. Тада изјави Динах да Нела мора кући. У Египту наступају након данâ који су и зими обично врући, веома хладне ноћи. Будући да је на нежно Нелино здравље требало будно пазити, није њен отац, господин Рањлисон допуштао да се девојчица након сунчаног залаза задржава код воде. Кренуше зато према граду гђе је на крају, близу канала, стајала вила господина Рањлисона. Баш кад је сунце утонуло у море, приспеше они под кров. Ускоро иза тога стигне и на ручак позвани инжењер Таркоњски, Сташин отац. Цијело друштво с Нелином учитељицом, Францускињом госпођом Оливером, седне за сто.

Господин Рањлисон, један од равнатеља Компаније Суецкога канала, и Њладyслањ Таркоњски, инжењер исте компаније, живели су много година у најтешњем пријатељству. Обојица бијаху удовци. Госпођа Таркоњска, рођена Францускиња, умрла је при Стаином рођењу, дакле прије више од тринаест година, а Нелина је мајка умрла од сушице у Хелуану, кад су девојчици биле три године. Обадва су удовца становала у Порт-Саиду, у комшилуку, а пословно су се виђали стално. Заједничка их је несрећа још више приближила и учврстила већ прије склопљено пријатељство. Господин је Рањлисон заволео Сташу као свога рођеног сина, а господин би Таркоњски у свако доба пошао и у ватру за малу Нелу. Након свршених дневних послова најмилији им отпочинак бијаше разговор о деци, њихову одгоју и будућности. У разговору би господин Рањлисон обично хвалио одважност и ваљаност дечакову, док се господин Таркоњски одушевљавао нежношћу и анђеоским лицем мале Неле. И једно је и друго била истина. Стасио је био малко умишљен и хвалиша, али је учио марљиво, а учитељи у енглеској школи, коју је полазио у Порт-Саиду, сматрали су га доиста необично надареним. Одважност и практичност наследио је од оца, јер је господин Таркоњски та својства поседовао у високом ступњу и њима је понајвише имао захвалити свој садашњи високи положај. Године 1863. борио се непрекидно пуних једанаест мјесеци на ратном пољу. Био је рањен, заробљен и осуђен на Сибир. Али му је пошло за руком да умакне из дубине Русије и побјегне преко границе. Цијелу је једну годину учио хидраулична знања, онда је добио намештење на каналу, а након неколико година, кад су упознали његову врсну, енергију и марљивост, понудише му високо мјесто инжењера.

Сташа се родио на каналу у Порт-Саиду, ту је одрастао и провео готово четрнаест година, па су га инжењери, сурадници његова оца, називали зато сином пустиње. Послије, кад је већпошао у школу, пратио је кадшто свога оца или господина Рањлисона за вријеме празника и благдана на службеним путовањима која су обавезно морали подузимати у служби од Порт-Саида чак до Суеца надзирући радње око насипа и дубљега ископавања канала. дечак је познавао свакога инжењера и све царинске чиновнике, све раднике, Арапе и црнце.

Завлачио би се у сваки угао, знао би осванути гђе му се нитко није надао, излазио би на далеке излете уздуж насипа и возио се кадшто прилично далеко чамцем по Мензалех-језеру. Возио се на арапску обалу, узјахао тамо на коња или у оскудици коњâ на деву или на магарца и играо се "дивљега јахача" у пустињи - речју, он је "дабровао" како рече господин Таркоњски, свуда и свагђе и проводио је сваки слободан тренутак, кад није имао школских дужности, на води. - Отац му то није бранио, јер је знао да ће веслање, јахање и сталан боравак на свежем зраку јачати дечаково здравље и развијати у њему практични смисао. А Сташа је одиста био чврст дечак и старији него што обично бивају дечаци његових година. Доста му је било погледати у очи и уверити се да ће прије погрешити вишком храбрости, неголи кукавштином, ако дође у какву неприлику. У четрнаестој је години био један од најбољих пливача у Порт-Саиду, а то није било мало, јер Арапи и црнци пливају као рибе. Пуцајући из карабинке малога калибра на дивље патке и египатске гуске, добио је сигурну руку и сигурно око. Сањарио је, како би једнога дана пошао у лов на велике животиње у средишњој Африци па је зато тако жељно слушао приповедање Суданаца који су били запослени код каналских радова, а сукобили су се кадшто у свом завичају с великим грабежљивцима и дебелокошцима. - Имало је то и ту предност да је при томе учио њихове језике.

Суецки је канал требало увијек поправљати, јер би га иначе у години дана засуо песак из пустиња што су се на обје стране простирале. Велико је Лесепсово дело тражило непрекидну марљивост и будну позорност. До данашњега су се дана кретали јаки стројеви и тисуће радника под надзором вештих инжењера радило је на продубљивању његова корита. Данас, кад је дело довршено, а стројеви усавршени, достаје много мањи број, али и тај је још увек знатан. Међу радницима су превладавали урођеници, али није недостајало ни Нубијаца, Суданаца, Сомалијаца и различитих црнаца, који пребивају око Бијелога и Модрога Нила, тј. у крајевима, које је египатска влада заузела прије Махдијева устанка. Стасио је са свима живе у пријатељству, а како је стране језике необично лако учио, као што то обично бива у Пољака, упознао је много језика не знајући ни сам како и када. Рођен у Египту говорио је рапски као прави Арапин. Од Занзибараца, који су понајвише били запослени као ложачи стројева, научио је по читавој Африци проширени ки-свахили језик, а могао се чак споразумети и с црнцима из племена Динка и Шилук која живе ниже од Фашоде на Нилу. Осим тога вешто је говорио енглески, француски и пољски, јер је његов отац, прави родољуб, брижно пазио на то да му дечак зна свој очински језик. Стасио је дакако сматрао тај језик најљепшим на свету и подучавао је у њему с успехом и малу Нелу. Једино је није могао научити да му име Сташа не изговара Сташа. Кадшто је између њих ради тога долазило до несугласица, које су, међутим, само тако дуго трајале, док се нису девојчици очи засјале сузама. Тада би је Сташа молио за опроштење и љутио се сам на себе.

- Ипак је имао ружну навику да с омаловажавањем говори о њезиних осам година и да им претпоставља своју озбиљну доб и своје искуство. Тврдио је да дечак који ће ускоро навршити четрнаесту годину, иако баш није посве одрастао, барем није више дијете већ је напротив способан за сваковрсна јуначка дела, а особито онда, ако кроз његове жиле тече пољска и француска крв.

Ништа није јаче желео него да му се једнога дана пружи прилика за таква дела, а особито кад би тиме могао заштитити Нелу. Обоје измишљаху најразличитије опасности; Стасио би морао одговарати на њезина питања, што би учинио на пример, кад би кроз прозор дошао у кућу крокодил, дугачак десет метара или шкорпион, велик као пас. Обоје ни издалека нису слутили да ће им грозна збиља убрзо претећи све њихове фантастичне замисли.

Београд : Џепна књига, 1955.