Вече, Ђура Јакшић

 Вече,   Ђура Јакшић     

Као златне токе крвљу покапане,
Доле пада сунце за гору, за гране.

И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!

У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји… То су уздисаји…

А славуји тихо уз песмицу жале
Не би ли им хладне стене заплакале.

Немо поток бежи – ко зна куда тежи?
Можда гробу своме – мору 'лађаноме!

Све у мртвом сану мрка поноћ нађе,
Све је изумрло – сад месец изађе…!

Смртно бледа лица горе небу лети…
Погинули витез… ено се посвети…!

Београд : Југословенска књига, 1949.