Маслачково вино, Реј Бредбери

                   Маслачково вино, Реј Бредбери

  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: роман са елементима научне фантастике
  • Тема: Дагласове летње авантуре
  • Главни лик: Даглас, дванаестогодишњи дечак

Реј Бредбери  (Вокиган, 1920- Лос Анђелес, 2012), савремени амерички писац. Аутор прича научнофантастичне садржине. У његовим новелама има фантазије, мистерије и хорора. Књиге: Марсовске хронике, Фаренхајт 451, Маслачково вино, Лек за меланхолију. Загреб: Зора, 1963. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B5%D1%98_%D0%91%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B8

Маслачково вино (одломак)

Касно те вечери, док се враћао кући из биоскопа с мајком и оцем и братом Томом, Даглас је видео патике у блиставом излогу продавнице. Брзо је скренуо поглед, али му је нешто већ држало зглобове, стопала су му застала у ваздуху, а онда нагло пружила корак. Земља се завртела; пред налетом његовог тела у трку високе тенде продавница лупале су својим платненим крилима. Његови мајка и отац и брат ходали су у тишини поред њега. Даглас је ходао унатрашке, гледао патике у поноћном прозору који је остао за њима.

– Баш леп филм, рече мајка.

Даглас промрмља: – Јесте...

Био је јун и време за куповину специјалних патика тихих као летња киша кад пада на плочнике одавно је прошло. Био је јун и земља пуна сирове снаге и све свуда у покрету. Трава је још лила из поља, опкољавајући тротоаре, остављајући куће на сувом. Сваког момента град би се могао преврнути, потонути и за њим не би остао ни таласић на детелини и корову. И ту је Даглас стајао, ухваћен у замку улица од цемента и црвене цигле, готово неспособан да се помери.

– Тата! излетело му је. – Тамо у оном излогу, оне крем-сунђер патике за лаки трк... Отац се није ни окренуо. – Хајде, на пример, да ми кажеш зашто ти требају нове патике. Можеш ли то да урадиш?

– Па... Зато што дају осећај какав имаш сваког лета кад први пут скинеш ципеле и потрчиш преко траве. Дају осећај какав имаш зими кад гурнеш стопала ван топлих покривача да хладни ветар кроз отворен прозор одједном дуне на њих и оставиш их напољу дуго пре него што их поново увучеш под покриваче и имаш утисак да су две грудве снега. Патике дају осећај какав увек имаш кад по први пут у години гацаш по спорим водама речице и због преламања светла, под водом видиш своја стопала два центиметра даље од правог дела тебе изнад воде.

– Тата, рече Даглас, – то је тешко објаснити.

Некако су људи који праве патике знали шта дечацима треба и шта дечаци желе. Стављали су бели слез и опруге у ђонове и остатак ткали од дивљих трава потпуно белих од врелине. Негде дубоко у мекој иловачи патика биле су скривене танке снажне тетиве срндаћа. Људи који праве патике сигурно су гледали многе ветрове како дувају кроз дрвеће и многе реке како се уливају у језера. Шта год то било, било је у тим патикама, и било је лето. Даглас је покушао да све ово преточи у речи.

– Да, рекао је отац, – али шта није у реду с прошлогодишњим патикама? Зашто не можеш њих да ископаш из ормара?

Па, било му је жао дечака који живе у Калифорнији где се патике носе целе године па они и не знају какав је осећај изути зиму, сљуштити са стопала кожне ципеле тешке као олово, све пуне снега и кише и трчати бос целог дана и онда запертлати прве нове патике те сезоне, што је било још боље него бити бос. Магија је увек била у новом пару патика. Магија би до првог септембра могла умрети, али је сада на крају јуна још било довољно магије, а онакве патике могле би те бацити увис преко дрвећа и река и кућа. А ако би хтео, могле би те бацити и преко ограда и тротоара и паса.

– Зар не схваташ? рече Даглас. – Једноставно не могу да носим прошлогодишњи пар.

Јер је прошлогодишњи пар био мртав изнутра. Биле су фине кад је почео да их носи, прошле године. Али, до краја лета, сваке године, увек откријеш, увек знаш, да ипак не можеш да прескочиш реке и дрвеће и куће у њима, и од тада су мртве. Али, ово је била нова година, и он је осећао да би овај пут, с овим новим паром патика, могао урадити све, све што пожели.

Попели су се степеницама до своје куће. – Штеди новац, рече отац. – За пет или шест недеља...

– Лето ће бити готово!

Светла су била угашена, Том заспао, а Даглас је лежао и гледао у своја стопала, тамо далеко на крају кревета на месечини, ослобођена из тешких гвоздених ципела, ти велики комади зиме коначно су отпали с њих.

– Разлози. Морам да смислим неке разлоге за патике.

***

Подигао је своју касицу и зачуо тихо мајушно звецкање, ваздушасту тежину новца који се у њој налазио.

Шта год желео, помислио је, мораш сам да прокрчиш себи пут. Током ове ноћи, хајде да пронађемо пут кроз шуму...

У центру града, светла у продавницама су се гасила, једно по једно. Ветар је дувао у прозор. Деловао је као река која тече низводно и његова стопала пожелеше да заплове с њом. У сновима је чуо зеца како трчи трчи трчи кроз високу топлу траву.

Стари господин Сандерсон кретао се кроз своју продавницу обуће као што се власник продавнице кућних љубимаца сигурно креће кроз своју радњу у коју је позатварао животиње из свих делова света, застајући накратко на свом путу да додирне сваку појединачно. Господин Сандерсон лако је прелазио рукама преко патика у излогу, и неке од њих биле су му као мачке, и неке као пси; додиривао је сваки пар са истим интересовањем, поправљао пертле, намештао језике. А онда је стао тачно на центар тепиха и осврнуо се око себе, климајући главом.

Изненада се зачу звук грмљавине која се појачавала.

Једнога тренутка, врата Сандерсоновог базара била су празна. Наредног, тамо је стајао Даглас Сполдинг, не знајући шта би с рукама, погледа прикованог за своје кожне ципеле као да те тешке ствари више никада неће моћи извући из бетона. Грмљавина је стала кад су његове ципеле стале. Сада, до бола споро, не усуђујући се да погледа било где осим у новац који је стезао у шаци, Даглас се помери с јарког светла суботњег поподнева. Пажљиво је саградио торњеве од десетопараца, петопараца и новчића од двадесет пет центи на тезги, попут неког ко игра шах и брине да ли ће га наредни потез одвести на сунце или гурнути дубоко у сенку.

–Ништа немој да ми кажеш! рече господин Сандерсон.

Даглас се следи.

– Прво, тачно знам шта хоћеш да купиш, рече господин Сандерсон. – Друго, видим те свако поподне пред мојим излогом; мислиш ли да ја не видим? Грешиш. Треће, да их назовемо правим именом, ти желиш Њихово величанство крем-сунђер патике за лаки трк: ’КАО МЕНТОЛ НА НОГАМА!’ Четврто, хоћеш кредит.

– Не! јекну Даглас, тешко дишући, као да је читаве ноћи трчао у сновима. – Имам да понудим нешто боље од кредита! изговорио је у једном даху.

***

У питању је следеће: ја вам дам свој новац, ви мени дате патике, дугујем вам долар. Али, господине Сандерсон, али – чим ја обујем те патике, знате ли шта ће да се деси?

– Шта?

– Бенг! Ја вам разносим пакете, подижем пакете, доносим вам кафу, палим ваше смеће, трчим у пошту, предајем телеграме, идем у библиотеку! Видећете дванаест копија мене како улазе и излазе, улазе и излазе, сваког минута. Осећате ли те патике, господине Сандерсон, осећате ли којом ме брзином оне могу носити? Са свим тим опругама унутра? Осећате ли сав тај трк у њима? Осећате ли како вас некако стежу и не остављају вас на миру и не воле кад само стојите ту? Осећате ли колико бих брз могао бити док одрађујем ствари које се вама не раде? Ви останите у финој расхлађеној радњи док ја трчкарам по граду! Али то у ствари нисам ја, то су патике! Оне као луде лете уличицама, штеде време и новац, и враћају се! Ено их, одоше!

***

Старац лаким кораком пређе кроз радњу до зида од десет хиљада кутија, врати се с једним паром патика за дечака, и састави на неком парчету папира списак док је дечак везивао пертле и онда се усправио, спреман за покрет.

Старац пружи списак. – Туце ствари које треба да урадиш за мене данас поподне. Обави то, и квит смо, а ти си отпуштен!

– Хвала, господине Сандерсон! Даглас одскакута.

– Стани! викну старац.

Даглас закочи и окрете се. Господин Сандерсон наже се напред. – Какав је осећај?

Дечак спусти поглед ка својим стопалима дубоко зароњеним у реке, у житна поља, у ветар који га је већ терао да напусти град. Подигао је поглед према старцу, очи су му гореле, усне се померале, али звука није било.

– Антилопе? – упита старац, прелазећи погледом с дечаковог лица на његове патике.

– Газеле?

Дечак је мало размишљао о томе, оклевао, а онда брзо климнуо главом. Готово истог момента је нестао. Само се завртео око себе уз шапат и отишао. На вратима није било никога. Звук патика губио се у врелини џунгле.

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
Матични број: 65869853    ПИБ: 112095452