Буре, Исидора Секулић (одломак)
…С почетка je било неког детињег страха, и ja бих почешће искакала из бурета да се после мале паузе и ослушкивања опет вратим у њ. Али навика je брзо дошла, и ja се од бурета нисам одвајала. И ако je требало да ме траже, тражили су ме у бурету, и ако je требало да ме нађу, нашли су ме у бурету. Штавише, касније сам и ону једну даску, која je уласка ради скинута, наслањала изнутра, тако да сам осим отвореног крова, била сасвим заграђена и била сасвим сама. Псима и мачкама je улаз био забрањен, моме брату je у бурету било тесно, а крилати моји гости долазили су одгоре.
У овом шупљикавом и смежураном дворцу бујала je нека лака, мека и тиха фантазија, и док су друга деца напољу грајала и целог лета трчала од тарабе до тарабе за једним лептиром, мала бледа девојчица сањала je у бурету своју робинзонијаду.
Сањала ο великим морима по којима се коралска острва љуљају као котарице цвећа. Ο пределима где сунчани зраци у тешким дебелим видицима падају на земљу, и где нема друге хладовине и свежине до кад морске птице рашире своја крила и водом са свога перја попрскају цвеће. Сањала ο страшној студи и глечерима из чијих се пукотина плази чудна плава светлост, и осећала да тамо на северу, у оним смрзнутим енергијама, мора лежати клица и стихија праве вечности.
У тој трулој колибици сам научила да волим оно што се не види, оно што немам, и оно што мора да прође.
Волела сам сунце, светлост, лептире, бубице и цврчке. Волела сам их нервозно и са стрепњом, јер сам видела да сунце залази, и знала да ће за дан или за недељу поумирати шарени и луди лептири, и да ће за мало попадати изнурени мали цврчци. Попадаће, и врућина ће их спржити, и ja ћу можда сама изгазити осушене лешинице веселих мојих певача.
...Неко време, свако јутро у једно исто доба, на једну исту дашчицу долазила je, не знам откуд, чудна нека мала, усплахирена и ћутљива птица. Климнула би главом на све стране мог бурета, затреперила телом као да ће сваким перцем за себе полетети, и после неколико тренутака нестала. Покушала сам да у тањирићу оставим мрвица, од хлеба, од колача, воћа и шећера, али се птица увек једнако понашала и никад ништа није додирнула. Зашто je та животињица долазила, шта ју je привлачило, шта je гледала и шта je видела? Није ми се дало да разлог докучим, али сам ту птицу волела као што се воли симбол љубави и доброте.
Београд : Рад, 1986.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.