Старац и море, Ернест Хемингвеј

                    Старац и море, Ернест Хемингвеј

  • Место и време радње: Куба, море, око 1950. године
  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: роман
  • Тема: епска борба старог рибара и највећег улова у његовом животу
  • Ликови: Сантјаго, Манолин, Џо Димађио, Перико, Мартин, сабљарка

Ернест Хемингвеј (Оук Парк, 1899 – Кечам, 1961) амерички писац и новинар. Пулицерова награда за књижевност 1953, Нобелова награда за књижевност 1954. Дела: Старац и море , Коме звоно звони, Збогом оружје

  Старац и море, Ернест Хемингвеј (одломак)

Био је то старац што је сам самцит, у малом чуну, рибарио у Голфској струји а да, ето, за осамдесет и четири дана, није уловио ни једну једину рибу. Првих четрдесет дана уз њега се налазио неки дечак. Али, после четрдесет јалових дана, родитељи су рекли своме сину да је старац сада свакако заувек салао, што је означавало несрећу у најтежем виду, и дечак је на њихово тражење прешао на други чамац који је у току прве три недеље уловио богат плен. Дечаку је било жао кад би видео старца како се сваког дана враћа својим малим чамцем празних руку. И он је силазио свакодневно да му помогне, да изнесе ужад намотану у клупчад и куке за рибе или харпуне, као и једро омотано око јарбола. Једро беше закрпљено џаковима од брашна, и савијено у балу, па је изгледало као застава после бескрајних пораза.

Старац је био танак и сув, с дубоким браздама на потиљку. На јагодицама је имао загасите мрље кожног тумора који изазива одсјај сунца са површине тропског мора. Мрље су му покривале добар део лица а на рукама су му се откривали дубоко урезани ожиљци од непрекидног извлачења конопаца са тешким рибама. Али, ниједан од оних ожиљака не бесе свеж. Они су били исто толико стари као и ерозије у каквој пустињи без риба. На њему је све, осим очију, изгледало старо, а очи су му биле боје мора и сијале ведро и непобедиво.

„Сантјаго“, рече му дечак кад су се успели уз обалу уз коју је пристао чамац. „Сад могу да ти се вратим. Пуно смо зарадили.“

Старац је научио дечка риболову, и дечак га је волео.

„Не“, рече старац. „Ти си сад на чамцу који доноси срећу. Па, остани на њему.“

„Али сећаш ли се оних осамдесет седам дана када ниси уловио ниједну рибу, па смо затим свакодневно читаве три недеље ловили велике рибе?“

„Сећам се“, рече старац. „Знам да ме ниси напустио иако те је нагризала сумња.“

„Тата је то безусловно желео, а ја сам још млад те га морам слушати.“

„Знам“, рече старац. „То је сасвим природно.“

„Он нема много вере.“

„Нема“, рече старац. „Али ми је имамо, је ли?“

„Да“, рече дечак. „Да ли те смем позвати на чашу пива на Тераси, а затим да однесемо прибор кући?“

„Зашто да не?“ рече старац. „Међу рибарима...“

Седели су на Тераси и многи рибари су пецкали старца, али он се није љутио. Неколико старијих рибара посматрали су га и били тужни. Али, они то нису показивали и говорили су пристојно о морским струјама и дубинама, и о стално лепом времену, и о томе шта су све видели. Рибари, који су тога дана имали добар лов, већ су се вратили с мора, драли своје туњеве и пребацивали их, у целој дужини преко две даске на чијим су крајевима по два човека посртала под теретом, у рибљи магацин где су чекали на кола-ледењачу која је требало да их превезе на пијацу у Хавани.

Они, који су уловили ајкулу, односили би је у фабрику на супротној страни залива, где јој се вади јетра, одстрањују пераја, и кожа гули, а месо се черечи и усољава. Кад се источни ветар смири, шири се пристаништем мирис из фабрике за прераду ајкулиног меса. Али, данас се он једва осећао, јер је ветар дувао према северу а затим се умирио, и на Териси је било пријатно и сунчано.

„Сантјаго“, рече дечак.

„Да“, изусти старац. Држао је чашу у руци и размишљао о давно прохујалим годинама.

„Хоћеш ли да ти за сутра набавим сардине?“

„Не. Иди играј безбол. Још сам у стању да веслам сам, а Роџељо ће избацити мрежу.“

„Радо бих ишао. Ако не смем да рибарим с тобом, онда да ти се барем у било чему нађем при руци.“

„Па, ето, платио си ми пиво“, рече старац. „Већ си човек.“

„Колико сам имао година када си ме повео на море?“

„Пет, и скоро да ниси погинуо када сам се нагнуо, прерано, да извучем рибу, а она замало да размрска чамац. Сећаш ли се тога?“

„Како да не! Реп јој је ударао тамо-амо. Сећам се како се клупа сломила и како је јечала мотка. Сећам се како си ме бацио на прамац где су лежала савијена мокра ужад и како се цео чамац тресао и оног треска када си насрнуо маљем на њу, а у ушима ми је звонило баш као кад се стабло обара у гори, а сећам се и слатког мириса крви свуда око себе.“

„Сећаш ли се заиста или сам ти ја причао о томе?“

„Сећам се свега од првог дана кад смо заједнички испловили.“

Старац га погледа својим од сунца потамнелим и искреним очима.

„Да си мој син повео бих те собом, па како буде", рече он. "Али, ти си син свога оца и своје мајке, а налазиш се у чамцу који доноси срећу.“

„Смем ли да се побринем за сардине? Знам и где ћу набавити четири мамца.“

„Имам их још од раног јутра. Усолио сам их и ставио у сандуче.“

„Дај да ти донесем четири нова.“

„Једног“, рече старац. Наду и сигурност није никада сасвим губио. Али, сада, и нада и сигурност се надимаху у њему као да их је ветар узвитлао.

„Два“, рече дечак.

„Два“, старац пристаде. „Ниси их украо?“

„Не презам од тога“, рече младић. „Али ове сам купио.“

„Хвала“, рече старац. Био је сувише простодушан да би се упитао откад је постао тако скрушен и покоран. Али, знао је да је такав постао и био је свестан да то није било понижавајуће и да у томе нема губитка правог поноса.

„Сутрашњи дан биће плодан у овој струји“, рече он.

„Где ћеш ловити?“ запита дечко.

„Далеко на пучини, а када ветар промени правац, вратићу се натраг. Испловићу још пре но што сване.“

„Покушаћу да и онога мога приволим да лови далеко на пучини“, рече младић. „Па ако наиђеш на какву велику рибу, тада ћемо моћи да ти притекнемо у помоћ.“

„Он не рибари радо далеко на пучини.“

„Не“, рече дечак. „Али ја ћу се направити као да сам угледао нешто што он не може видети, рецимо неку рибу грабљивицу и тада ће се он дати у потеру за делфинима.“

„Зар му је вид тако слаб?“

„Скоро је слеп.“

„Чудновато“, рече старац, „није ишао никада у лов на корњаче. У том лову се обично изгубе очи.“

„Али, и ти си ишао годинама у лов на корњаче крај Москитове обале, а очи су ти ипак добре.“

„Ја сам необичан старац.“

„Само, да ли си сада заиста довољно снажан да изађеш на крај са великом рибом?“

„Мислим да јесам. А поред тога, знам ти ја и пуно мајсторија којима човек све савлада.“

„Хајде да прибор однесемо кући“, рече дечак, „па да узмем мрежу и да пођем у лов на сардине.“

Узели су алат из чамца. Старац је носио јарбол на леђима, а дечак дрвени сандук са мрким, савијеним, чврсто испреплетаним конопцима, куком и харпуном са ручицама. Сандуци са мамцима су лежали под крмом чамца, поред маља који је служио да се дотуку велике рибе. Нико ништа не би украо старцу, али је ипак било боље да се једро и тешки конопци пренесу кући, јер роса није добра за њих, а и поред тога што је био сасвим сигуран да га нико од мештана неће покрасти, старац је сматрао да људе излаже непотребном искушењу ако остави куку и харпун у чамцу.

Загреб : Сељачка слога, 1952.

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568