Ламент над Београдом, Милош Црњански

                       Ламент над Београдом ,  Милош Црњански           

• Књижевни род: лирика
• Књижевна врста: поема
•            Поема: обимна епско-лирска песма
•            Епски елементи: сећање на прошлост Београда, других градова, мртвих другова
•            Лирски елементи: највећи део поеме
• Тема: живот, путовање, носталгија, љубав, повратак, Београд
• Осећања: тадашња осећања песника да је све је на свету повезано, слике из других градова и Београд
• Ламент: туговање, жалопојка, јадиковка
• Лирски субјекат: песник
• Мотиви: ништавило, пролазност, празнина, смрт, носталгија, Београд
• Контраст: прошла времена наспрам садашњег времена када Београд расте и развија се
•                    смрт/живот, сан/привид, бесмисао/смисао
•             Контраст: поређење по супротности
• Апострофа: Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну
•              Апострофа: обраћање неживом као да је живо
• Поређење: Ти сјајиш као ископан стари мач.
•              Поређење: два појма се пореде по сличности како би се истакле њихове особине
  

Милош Црњански (Чонграда, 1893 — Београд, 1977), песник, писац, дипломата, значајна дела: збирка песама: Лирика Итаке; песме и поеме: Стражилово, Сербија, Ламент над Београдом; романи: Сеобе, Дневник о Чернојевићу, Роман о Лондону… https://sh.wikipedia.org/wiki/Milo%C5%A1_Crnjanski

 Ламент над Београдом ,  Милош Црњански  (одломак из поеме)

ЈАН МАЈЕН и мој Срем,

Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,

привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем

и лежим, хладан, као на пепелу клада.

Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,

него нека чудовишта, полипи, делфини,

што се тумбају преко нас, и плове, и језде,

и урличу: „Прах, пепео, смрт је то.“

А вичу и руско „ничево“ –

и шпанско „нада“.

                        Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,

                        са Авалом плавом, у даљини, као брег.

                        Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,

                         и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.

                        У Теби нема бесмисла, ни смрти.

                         Ти сјајиш као ископан стари мач.

                        У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,

                         и понавља, као дан и детињи плач.

                        А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,

                        Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.

                                         ***

ЖИВОТ људски, и хрт,

свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини,

привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт

једног по једног глумца нашег позоришта.

Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више,

него нека пена, тренутци, шапат у Кини,

што шапће, као и срце, све хладније и тише:

да не остају, ни Минг, ни yang, ни yin,

ни Тао, трешње, ни мандарин.

Нико и ништа.

                        Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,

                         кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах.

                        Крв твоја ко роса пала је на равни,

                        ко некад, да хлади толиких самртнички дах.

                        Грлим још једном, на Твој камен стрми,

                        и Тебе, и Саву, и Твој Дунав тром.

                        Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!

                        Име Твоје, као из ведрог неба гром.

                        А кад и мени одбије час стари сахат Твој,

                        то име ће бити  последњи шапат мој.

                                                    Cooden Beach, 1956

Johannesburg : Copyright by Author, 1962.