Деобе, Добрица Ћосић

                                            Деобе,      Добрица Ћосић

• Време и место: Други светски рат, српско село и црква
• Књижевни род: епика
• Књижевна врста: историјски роман
• Тема романа: подела народа на четнике и партизане, последице подела
• Тема одломка: покушај народа у цркви да се спасе од страдања
• Мотиви: наивност, искреност, страх, оптуживања, свирепост, храброст, паника, светлост, црква
• Ликови: Немац на стражи, заточени Срби
  • Полилог (облик казивања) - говор мноштва, говор више говорника истовремено
  •      Маса као књижевни јунак
  •      Доминација унутрашњег монолога

Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 1921 — Београд, 2014), писац, романсијер и есејиста, редовни члан САНУ. Био је први председник Савезне Републике Југославије од 1992. до 1993. године. Романи: Деобе, Време смрти, Време зла, Време власти, Корени.

Добрица Ћосић на сајту wikipedia.org

Деобе,      Добрица Ћосић (одломак)

Велико олакшање, многи га осећају: изговорене су прве речи у цркви, у тами, под претњом светлости. Ако су псовке и увреде, нека су и бесмислене, речи су; успостављени су односи, говори се, не ћути се. Постоји разлог да се нешто говори, да се не мисли, да се нешто ради, предузме, да се неком супротстави. Мушке руке пружају се у олтар, хватају жену за рамена и косу, суровије но дављеника, чупају је из олтара и заривају између ребара и шиљастих кукова у задахталу густу гомилу. Замуче њено дете, за њим и остала. Најснажнији и светињи најоданији старци раскречују се пред олтарским вратима да рукама и коленима спасу себе и остале од огрешења. Али у припрату надолазе други, накратко скривени па пронађени, и добротом Немаца живи још увек, па разочараном и осветничком снагом наваљују у дубину цркве, ка олтару. Олтар се брзо испуни, највише младићима.

Људи, не бојте се. Жене, мир

Ти верујеш

Сви верујемо

Верујем да смо спасени

У цркви смо, како да не верујемо Хтели само да нас заплаше.

Тврдим вам: да није било бежања и јурњаве јутрос, људи не би ни метак опалили

Јесте, зато су и довели псе Држаће нас најдаље до подне, прочитаће наредбу и пустиће нас Само ће стоку отерати

И ракију и вино, амбари и подруми остаће празни

Немци плаћају све што узму

Али од чега ћемо да живимо ако све однесу

Јешћемо земљу, живи смо

Живи смо. А мртви.

Шта ће бити с њима на овој врућини

Жене, људи, браћо. Сузе не помажу. Јауци не помажу. Таква је наша судбина. Спасло се оно што је Бог рекао да се спасе. Шта можемо, људи смо истина је. Људи смо и незахвални смо.

Толико нас је живих, а могли су, да их Бог није спречио, све да нас побију. Они у муницији не оскудевају и имају онако способне псе.

Помолимо се Богу и светињи, овој цркви која нас спасе и сачува.

Молитве се гласно изговарају. Плач за мртвима је, ипак, гласнији. Они што се моле хтели би да не чују плач. Боје га се. Вређа. Изазива слутње. Верници опомињу оне који плачу. Моле их и преклињу да заћуте, да не вређају Бога, под светлошћу над главама и светлошћу у вратима кроз која стално улази народ, гологлав, бос, престрављен и нем. Највернији почињу да мрзе оне што кукњавом затрпавају молитву. Њен жамор престаје, заборавља се.

Млаз светлости је све гушћи, све тамнији.

Девет стотина четрнаесте било је исто у цркви, у Шапцу Зар у цркви

Истина је. Својим очима сам видео

Под Турцима пре, и опет у цркви

Зар су и тада све

Па све

Ти си луд. Немци нису Турци. Они хоће само да нас заплаше, да нас попишу, можда ће способне да отерају на рад

Жив нећу у Немачку

Нећу ни ја

Мир, жене

Тата, зашто су нас дотерали овде

Да нас венчају са земљом

Шта смо им то урадили

Гризли смо земљу. Много смо гризли земљу, сине

Ја нисам ни војску служио

Родио се јеси

Зато што је синоћ много пуцало

Нећу да чујем. Ништа нисам чуо. Ни вас

Али партизани су убили само петнаест Немаца

Не изговарај ту реч, чуће

И осморо ранили

Рекао сам: ништа не чујем

Петнаест пута сто, то је хиљаду пет стотина

Додај још осам пута педесет

Колико је осам пута педесет

Замукните, жене, матер вам божју

Зар пред Богородицом, пред крстом овде

Пред њом, и њеним сином, и човеком јој, баш овде, сад ми је слатко.

Додајте ми је, људи, скините је, браћо, одозго да је зубима исцепам

Господе, молим ти се, удри, стока смо, не жали

Да га видим, деде, Боже, да те видим, ако то урадиш, признајем, има те. Чик Песницом, још једном, још, још

Шест стотина Није. Четири стотине. И хиљаду и пет стотина, то је хиљаду и девет стотина. На разне расходе, покварили им камионе, избушили гуме, додај још четрдесет, то је хиљаду и девет стотина четрдесет и нешто

Поново кажем: ништа не чујем

Али у нашем селу нема толико душа. Рачунаће и децу

Има у другом

Гробље је густо насељено

Кукавице сте. Није вас стид пред децом. Само на зло мислите

Умукните, жене

И људи. Мушки сте, срамота је.

Митраљези ситно укивају брда да заувек остану где су, да више нису заседа, да су покорна; митраљези испуњавају шуме хуком и кркљањем, сувим, самртничким; зрак сунца кроз прозор изнад ђакон икона блистав је и оштар нож што се зарива у цркву над густим главама. Крст може само на лицу да се обележи, лицу окренутом кубету без Христа, јер у стисци нико не може да пободе тропрст на прса и пупак.

Београд : Просвета, 1963.