Зов дивљине, Џек Лондон

Зов дивљине, Џек Лондон (одломак)

У дивљину

Обичајем спутан, ланце кида

Скиталачки нагон из давнине;

Из сна зимског наново се буди

И опет се јавља зов дивљине.

Бак није читао новина, јер да их је читао, знао би да се невоља спрема, не само за њега него и за свакога приморског пса, у којега су снажни мишићи и топла, дуга длака, на цијелој обали од теснаца Пугета до града Сан Диега. Невоља је долазила одатле што су људи, тумарајући по арктичкој тами, нашли некакву жуту ковину, а паробродска и превозна друштва одржавала везу с налазиштем, те су хиљаде људи јуриле на Север. А тим су људима требали пси, и то тешки пси, јаких мишића, да би могли вући, и топлога крзна, да их штити од хладноће.

Бак је живео у великој кући, у сунчаној долини Санта Клара. Кућа је припадала суцу Милеру, па су је по њем и звали Милеровом кућом. Стајала је подаље од цесте, напола скривена међу дрвећем кроз које се могла назрети пространа хладовита тераса што се стерала око целе зграде, са све четири стране. Кући се прилазило колским путевима који су, посути ситним шљунком, вијугали кроз тратину што се далеко стерала испод преплетених грана големих топола. У позадини куће ствари беху веће неголи у прочељу. Онде су се налазиле простране коњушнице, где је бучало дванаестак коњушара и момака, затим се редали низови кућица обавијених виновом лозом, у којима је становала послуга, потом бескрајан и правилан ред крајњих зграда, дуге сјенице с виновом лозом, зелени пашњаци, воћњаци и јагодњаци. Онде се налазио и артешки бунар и базен од цемента, где су се јутром купали дечаци суца Милера, а расхлађивали за врућих поподнева.

На том пространом поседу владао је Бак. Ту је на свет дошао, ту проживео четири године свог живота. Беше онде, додуше, и других паса — та како би и било без њих на толиком имању! — али се они нису бројили. Долазили су и одлазили, становали у набијеним штенарама или  пак живели непознати у угловима куће, онако како је живио Тотс, јапански мопс, или Изабел, мексиканска голишавка — чудна створења што су ријетко кад промолила нос напоље или ногом стала на земљу. С друге стране, бијаше онђе фокстеријера, двадесетак у најмању руку, који су страшно штектали на Тотса и на Изабел кад би ово двоје гледало на њих, кроз прозор, под заштитом читаве чете собарица наоружаних метлама и пајалицама.

Али Бак не беше ни собни псић ни пас из штенаре. Он је владао на целом имању. Скакао је у базен за пливање или ишао у лов са сучевим синовима; сучеве кћери, Моли и Алисе, имаху у њему пратиоца на дугим шетњама за летних смираја и раних јутара; за зимских ноћи лежао би до сучевих ногу, у књижници, пред камином у којем ватра букти; носио је сучеве унуке на својим леђима или се пак с њима ваљао по трави и пратио им траг у смелим подухватима доле до извора у обору, и још даље, тамо где су пашњаци и јагодњаци. Поносито је ходао међу фокстеријерима, а Тотса и Изабелу није ни гледао, јер он беше краљ — краљ над свим што мили, пуже и лети у кући суца Милера, убрајајући овамо и људе. Његов отац, Елмо, голем бернардинац, бијаше нераздвојан сучев друг, а Бак је наговештавао да ће поћи стопама свога оца. Није Бак био тако крупан — тежио је свега сто и четрдесет фунти јер његова мајка, Схеп, беше од шкотских овчарских паса. Но ипак, стотину и четрдесет фунти, и уз то достојанство, што долази од добра живота и општег уважавања, омогућише му да се држи онако краљевски. У те четири године, од времена кад још беше мало штене, проводио је живот ситог аристократа; беше дивно поносан, и увек понешто себичан, какви понекад постају сеоски племићи, зато што се налазе у издвојену положају. Но он се спасио погибељи да постане обичан кућни пас, којега мазе и тове. Лов и лову сличне забаве на слободну простору очуваше га од сала и очврснуше му мишиће, а његова љубав према води, као у раса што се купају у хладну, била му окрепом и чувала му здравље. Ето, такав пас бијаше Бак у јесен 1897., кад је штрајк у Клондикеу примамио људе са свих страна на ледени Север. Но Бак није читао новине нити је знао да је Мануел — један од вртларових помоћника — непожељан знанац. А Мануел сав запао у порок — волео играти на кинеској лутрији. И у коцкању сав запао у слабост —веровао у неки систем. И стога његово проклетство постаде сигурно: за игру по систему треба новца, а надница вртларског помоћника не претече преко потреба жене и бројног потомства. Те знамените ноћи Мануелове издаје судац се налазио на састанку Удружења произвођача сухвица, док се дечаци беху запослили састављајући неки атлетски клуб. Нико није видео Мануела кад је с Баком прошао кроз воћњак; Бак је пак мислио да ће само на шетњу кад су стигли на малу сигналну постају што се звала Цолеге Парк, нитко их није видио доли један осамљени човјек. Тај је човек разговарао с Мануелом, и новац пријеђе из руке у руку.

— Баш си могао робу умотати, прије него што је предаш — зловољно ће странац, а Мануел нато удвостручи комад дебелог конопа Баку око врата, испод огрљака.

— Стегни, па ћеш га довољно пригушити — рече Мануел, а страни човек нешто промрмља у знак потврде. Бак је коноп дочекао мирно, достојанствено. Беше то, доиста, нешто што још није доживео — али је он навикао да има поверења у људе које познаје и да се поузда у њихову мудрост, што је прелазила његову. Но кад странац крајеве конопа узе у своје руке, Бак зарежа претећи. Он је само најавио своје незадовољство; мислио је у своме поносу да најавити значи и заповедити. Али, на његово изненађење, коноп му се стеже око врата те му поче дах задржавати. У наступу беса скочи на човека, који га предухитри, чврсто га пограби за гушу и вештим га окретом баци на леђа. Нато се коноп немилосрдно стегао, а Бак се бесно отимао, исплажена језика, док су му се широке груди незнатно надимале. Никад, за читава свог века, није доживео тако подао поступка, и никад, за читава свог века, није био тако бесан. Но снага му јењавала, очи му се преливале стакластим сјајем, тако да ништа није знао кад је дат знак да воз креће, и кад су га двојица људи бацила у вагон за пртљагу.

Прво сазнање, што му се мутно јавило у свести, бијаше осећај да га боли у језику и да се дрмуса у некакву превозном средству. Продоран звиждук локомотиве, што је запиштала на неком прелазу, обавести га гђе се налази. И одвећ је често путовао са суцем да не би познавао осећај вожње у пртљажним колима. Отвори очи, а оне заискрише необузданим гневом отетог краља. Човјек скочи да га за врат шчепа, али Бак беше пребрз за њега: његове се чељусти склопише на шаци и не попустише, све док му осетила не беху поновно потиснута.

— Јест, кадикад га спопадне — објашњаваше човјек кријући озлеђену руку пред пртљажником, који се појавио кад је чуо натезање.

— Господар ми наредио да га одведем у Сан Франциско; онде је некакав прослављени ветеринар; мисли да ће га он излечити. О тој ноћној вожњи и о својим догодовштинама човјек се распричао у малој суши иза неке гостионице на обали Сан Франциска.

— А за то добивам свега педесет — тужио се човјек — не бих други пут ни за тисућу, у готову.

Шака му беше увијена крвавом марамицом, а десна ногавица раздрта од колена до глежња.

— А колико је запало онога другог? — упита гостионичар.

— Стотина — беше одговор. — Није хтео ни за парицу мање, свега ми?

— Онда је то стотину и педесет — израчуна гостионичар. — И вреди толико, или сам ја Швабо.

Лупеж одмота крваву марамицу и погледа озлеђену руку:

— Е, ако ја не добијем хидрофобију...

— Бит ће то стога што си рођен за вешала — дочека гостионичар смијући се те надовеза:

— Дедер ми мало помози, пре него што те горе повуку.

Омамљен, подносећи страшну бол у грлу и у језику, напола угушен, Бак се покушавао опрети својим мучитељима. Али беше бачен на тло, где су га непрестано давили, док му не успеше с врата скинути гвоздени ланац. Одвезаше и коноп па га онда стрпаше у неки сандук што беше сличан крлетки. У том сандуку лежао је остатак мучне ноћи, тетошећи свој бес и увређени понос. Није могао схватити што заправо значи све то. Зашто су га стрпали у тај тесни сандук и зашто га у њему држе? Није знао зашто, али се осећао угњетеним: неодређено је предосећао несрећу што над њим лебди. Више се пута током ноћи устао је на ноге кад би се уза шкрипу отворила врата на суши; скочио би на ноге у нади да ће видети суца, или барем дечаке. Но сваки пут било то натечено лице гостионичарево, што би к њему завирило при слабашном светлу лојанице. И сваки се пут радосни лавеж, што би задрхтао у Бакову грлу, претворио у бесно режање.

Загреб : Младост, 1951


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568