Власт, Бранислав Нушић

 Власт,  Бранислав Нушић    (одломак)

Лица:

ТОЗА, министар

ДОБРОСАВ, његов друг из школе

МИЛОЈЕ, његов таст

АРСА, његов рођак

МАРА, његова рођака

Први чин

III

МИЛОЈЕ (пошто је припалио цигарету и сркнуо кафу): Бадава, власт је власт, мора се поштовати, и кад му кажем Тоза, мени изгледа као да не поштујем власт.

АРСА (срче кафу): Па јесте то, донекле; не може се рећи да није.

МИЛОЈЕ (срче и размишља): Баш нешто се мислим, пријатељу, лепа је то ствар.

АРСА: Која?

МИЛОЈЕ: Па власт.

АРСА: Па лепа, дабоме!

МИЛОЈЕ: Знаш, пре, док сам живео у унутрашњости, нисам никад ни мислио на то, био сам далеко од власти и, ако хоћеш, право да ти кажем, и избегавао сам је. Сад, кад сам овако близу власти, размишљам о томе.

АРСА: А шта размишљаш?

МИЛОЈЕ: Свашта; шта ми ти све не прође кроз главу! Па често пута и сањам, сањам, тако, лудорије, па се сам себи смејем.

АРСА: А сањаш власт, ваљда!

МИЛОЈЕ: Па јест. Сањам, тако, као боје ме се, а ја строг и... сањао сам једанпут и да сам цар.

АРСА: Уха, где ти оде!

МИЛОЈЕ: Па сан је, не можеш га обуздати. А не могу, видиш, да се опростим од лудорија.

АРСА: Па кад једнако мислиш о том.

МИЛОЈЕ: Јесте, и то је истина. Нећеш ми веровати да ја сваки други, трећи дан одем у Министарство код зета. Не одем њему; он и не зна да ја тамо долазим, него одем само у чекаоницу и седнем тамо па посматрам и размишљам. Гледам тако у министрова врата па мислим: ено, тамо, иза оних врата је власт, а ови овде, што седе у чекаоници, то су све људи без власти. И гледам те људе: улазе и излазе од министра, гледам их и мислим се нешто: Боже мој, да је мени судбина доделила власт, сад би’ ја седео тамо и примао ове људе.

АРСА: Право да ти кажем, пријатељу, немаш ти шта на судбину да се пожалиш. Истина, провео си цео век за тезгом, и то тамо, у паланци, али, брате, ето, дошао си сад да старост проживиш у Београду. Па ето, и кћер си срећно удао за министра.

МИЛОЈЕ (заусти нешто да каже).

АРСА: Хоћеш да кажеш: није онда био министар. Па није, ал’ ето, видиш, био си срећне руке, постао jе министар.

МИЛОЈЕ: Не жалим се ја на судбину. Хвала Богу на свему, не жалим се ја.

IV

ДОБРОСАВ (долази споља): Добар дан желим! Извините, јесте ли ви домаћи?

МИЛОЈЕ (устаје): Да, ми смо домаћи.

ДОБРОСАВ: Реците ви мени, бога вам, прима ли министар код куће?

МИЛОЈЕ: Не прима, господине.

ОБРОСАВ: Па где прима, ког ђавола? У Министарству не прима, код куће не прима!

АРСА: Али како, забога, у Министарству прима.

ДОБРОСАВ: Пет дана му се јављам, па ме не прима!

РСА: Па кад дођете на ред, ваљда?

МИЛОЈЕ: А познаје ли вас министар?

ДОБРОСАВ: Па како да ме не познаје, школски смо другови.

МИЛОЈЕ: А, тако, школски другови.

АРСА: Заједно сте ваљда гимназију прошли?

ДОБРОСАВ: Заједно, дабогме, и седели смо увек један крај другога, пета клупа у нижој гимназији, а у вишој трећа.

АРСА: Гле, молим те!

МИЛОЈЕ: Па јелте, молим вас, да ли се могло по чему онда слутити да ће Тоза бити велики човек и министар?

ДОБРОСАВ: Богами, ни по чему се то није могло слутити; он је био најглупљи у разреду.

АРСА: Хоћете ваљда да кажете скроман.

ДОБРОСАВ: Ама, није скроман.

МИЛОЈЕ (увређен): Ви то сувише оштро... А

РСА: Дабогме оштро, могло би се рећи можда: он се доста споро развијао.

ДОБРОСАВ: Ама, шта ту да увијам? Да ме је онда ко упитао: „Шта мислиш, шта ће бити од овог нашег Тозе?” ја бих му рекао: „Шта има да буде! Има отац да му купи корпу, па на ћошку код Хипотекарне банке да продаје кикирики!”

МИЛОЈЕ и АРСА (запрепашћени): Забога, забога! Шта ви говорите?

ДОБРОСАВ: Говорим, брате, како је било.

АРСА: Па добро, нека је тако и било по вашем мишљењу; али ипак није био рђав ђак, полагао је све испите.

ДОБРОСАВ: Па, оно, јесте, полагао је некако, бог ће га знати како, и провлачио се некако из свих других предмета, али математика му никако није ишла у главу, ама никако.

АРСА (Милоју): То нам је у крви. Целој нашој фамилији није ишла математика у главу. ДОБРОСАВ: Толико се носио с математиком да је због ње почео и да краде.

МИЛОЈЕ: Ко? Јесте ли чули!

ДОБРОСАВ: Ето, мени једанпут украо писмени задатак из математике.

АРСА: Па знам, господине, то се не каже: крао је – него: узео је задатак на разматрање.

ДОБРОСАВ: Ама, какво разматрање! Док сам ја на табли говорио лекцију, он завукао прсте у моју торбу.

МИЛОЈЕ: Опет ви! Украо се може рећи за порезника, за поштара, за општинског извршитеља, али за министра се може рећи само „узео на разматрање”.

ДОБРОСАВ: Па он онда није био министар.

МИЛОЈЕ: Па није, али је био будући министар.

ДОБРОСАВ: Богами, ја сам тога будућег министра испребијао. Чим се свршио час и професор изишао, а ја шчепам министра за уши и тако му их својски истеглим да се дерао као магарац.

МИЛОЈЕ: Али, господине, престаните с таквим изразима.

ДОБРОСАВ: А био је и подлац, улагивао се професорима.

АРСА: Врло вероватно, јер ми смо у породици, како да кажем, сви умиљати.

ДОБРОСАВ: Не знам јесте ли умиљати, али сам ја будућег министра због тога улагивања тукао просто као вола.

МИЛОЈЕ (дубоко увређен): Господине, ја вас као домаћин куће молим да престанете с таквим изразима. Ако имате што с господином министром, ви изволите у Министарство, али ући у кућу и сипати увреде...

ДОБРОСАВ: Ама, не говорим ја то да кога вређам; хтео сам само да вам покажем колико смо ја и он интимни, и он сад неће, молим вас, мене да прими. Један Тоза, па мене да не прими. (Полазећи.) Јавићу му се и данас, али, молим вас, реците му нека се не шали, нека ме прими. Реците: Добросав Николић, његов школски друг.

АРСА и МИЛОЈЕ: Хоћемо! Хоћемо!

ДОБРОСАВ: Е, па збогом! (Оде.)

Београд : Стожер, 1958.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568