Шума Стриборова, Ивана Брлић Мажуранић

 Шума Стриборова, Ивана Брлић Мажуранић

Зашао неки момак у шуму Стриборову, а није знао да је оно шума зачарана и да се у њој свакојака чуда збивају. Збивала се у њој чуда добра, али и наопака - свакоме по заслузи. Морала је пак та шума остати зачарана, докле год у њу не ступи онај, којеме је милија његова невоља, него сва срећа овога света.

Насекао дакле онај момак дрва и сео на пањ, да почине, јер бејаше леп зимски дан. Али из пања изиђе пред њега змија и стаде се умиљавати око њега. Оно пак не баше права змија, него бејаше људска душа, ради греха и злобе уклета, а могао је ослободити само онај, који би се са њом венчао. Бљескала се змија као сребро на сунцу и гледала момку право у очи.

- Лепе ли гујице, Боже мој! Готово да бих је и кући понео, - проговори момак од шале.

- Ево будаласте главе, која ће ме ослободити на своју несрећу, - помисли грешна душа у гуји, пожури се и претвори се одмах од гује у лепоту девојку, те стаде пред момка. Рукавци јој бели и везени као крила лептирова, а ситне ножице. Али како бејаше злобно помислила, онако јој остаде у устима гујин језик.

- Ево ме! Води ме кући и венчај се са мном! - рече гуја-девојка момку.

Сад да је оно био сигуран и досетљив момак, пак да брже махнуо ушицом од секире на њу и да је викнуо:

- Нисам баш ја мислио, да се са шумским чудом венчам, постала би девојка опет гујом, утекла би у пањ и никому ништа.

Али оно је био неки добричина, плашљив и стидљив младић, пак га било стид да јој не испуни жеље, кад се већ ради њега претворила. А баш му се и свидела, јер је била леполика, а он, неискусан, није могао знати, шта јој је остало у устима. Узе он девојку за руку и поведе је кући. А живео је тај момак са својом старом мајком и пазио мајку као икону.

- Ево, мајко, снаје, - рече момак, кад стигоше он и девојка кући.

- Хвала Богу, синко, - одврати мајка и погледа лепу девојку. Али је мајка била стара и мудра и одмах спозна, шта има снаја у устима. Оде снаја да се преобуче, а мати рече сину:

- Лепу си младу изабрао, само пази, сине, није ли оно гуја!

Син се мало не скаменио од чуда: откуд његова мати зна, да је оно била гуја? Разљути се у срцу и помисли:

- Моја мајка мора да је вештица. И одмах замрзи на мајку.

Почело њих троје живети заједно, али оно зло и наопако. Снаја језичљива, назлобна, прождрљива и горопадна.

Била је тамо литица висока до облака, те снаја заповеди једног дана старици, нека јој донесе снега са врха литице, да се умије.

- Нема пута на ону висину, - рече старица.

- Узми козу, нека те води. Куда она горе, туда ти наглавце доле, - рече снаја.

Тамо био и син, па се насмејао на те речи, само да угоди својој жени.

То се тако ражалило мајци, да одмах пође на литицу по снег, јер јој није било жао живота. Идући путем, хтела се помолити Богу за помоћ, али се предомисли говорећи:

- Опазио би Бог, да ми син не ваља.

Али Бог јој ипак оста на помоћи, и она срећно донесе снаји снега са литице испод облака.

Другог дана заповеди снаја баки:

- Иди тамо на језеро замрзнуто. Усред језера има рупа. Ухвати ми на рупи шарана за ручак.

- Провалиће се лед пода мном, пропашћу у језеро, - одврати бака.

- Радоваће се шаран, пропаднеш ли с њим, рече снаја.

И опет се син насмејао, а бака се тако ражалостила, да одмах оде на језеро. Пуцкета лед под баком, плаче она, да јој се сузе по лицу мрзну. Али још неће да се Богу моли, таји пред Богом, да јој је син грешан.

- И боље да погинем, помисли бака и иде по леду.

Али још није дошло време, да бака умре. Зато прелете над њом галеб, носећи рибу. Омакне се риба галебу и падне управо пред баку. Бака узе рибу и донесе срећно снаси.

Трећег дана села бака уз огњиште и узе синову кошуљу, да је окрпи. Кад то виде снаја, полете до ње, истрже јој кошуљу из руку и викну:

- Остави то, слепице стара, нису то твоји послови.

И не даде мајци, да окрпи синовљеву кошуљу. Сад се старици заиста растужи срце, па она оде пред кућу, седне на оној цичи зими на клупу и помоли се Богу:

- Боже мој, помози ми!

Уто виде она, како к њој иде неко убого девојче, на њему само исцепана одећа, а раме помодрило од хладноће, јер јој се рукав поцепао. Али се свеједно девојче насмејава јер је умилне ћуди. Под пазухом јој свежањ лучи (дрва за потпалу).

- Хоћете ли, бако, купити лучи? - пита девојче.

- Немам новаца, ћеркице, него ако хоћеш да ти окрпим тај рукавчић, - рече тужна бака, која је још држала у рукама иглу и конац за синову кошуљу.

Бака окрпи девојчици рукав, а девојка јој даде свежањ лучи, захвали јој мило и оде даље, радосна, што јој раме не зебе.

У вече рече снаја баки:

- Ми ћемо поћи у госте куми, а ти да си угрејала воде, док се вратим.

Била снаја прождрљива и увек гледала, где да се угости.

Кад они одоше, оста бака сама, па узе оне лучи, што јој га продало девојче, и потпали огањ на огњишту, а онда оде у комору по дрва. Док је она у комори тражила дрва, зачује, како у кухињи нешто пуцка, нешто куцка: куц! куц!

- Ко је божји? - упита бака из коморе.

- Домаћи! Домаћи! - одазову се из кухиње неки ситни гласови, као да цвркућу врепци под стрехом.

Дало се баки на чудо, шта је ово овако у ноћи, и она уђе у кухињу. Кад она тамо, али оно се на огњишту истом распламсале лучи, а око пламена заиграли коло "Домаћи", све сами мужићи од једва по лакта. На њима кожуси, капице и опанчићи црвени као пламенови, коса и брада сиве као пепео, а очи жарке као живи угаљ. Излази њих све више и више из пламена, свака луч по једног даје. Како излазе, тако се смеју и вриште, пребацују се по огњишту, цикћу од весеља и хватају се у коло.

Па заигра коло: по огњишту, по пепелу, под полицу, на столицу, по ћупу, на клупу! Играј! Играј! Брзо! Брже! Цикћу, вриште, гурају се и кревеље. Со просуше, квас пролише, брашно растепоше - све од велике радости. Ватра на огњишту пламса и сјаји, пуцка и греје; а бака гледа и гледа. Није јој жао ни соли ни квасца, него се радује весељу, што јој га Бог шаље на утеху.

Чини се баки, да се помладила - насмеје се као грлица, поскочи као цурица, хвата се у коло са Домаћима па заигра. Али јој ипак остало још чемера у срцу, а то бејаше тако тешко, те коло одмах стаде.

- Божја браћо, - рече онда бака Домаћима, бисте ли ви мени знали помоћи, да угледам језик своје снахе, па кад кажем мому сину, шта сам на своје очи видела, можда се опамети?

Бака стане приповедати Домаћима све, како је било. Домаћи поседали уоколо по ивици огњишта, нанизали се као чичак до чичка и слушају баку; па све климају главама од чуда. Како климају главама, онако им се жаре црвене капице: мислио би ко, оно сама ватра на огњишту пламти.

Кад је бака свршила приповедање, викну један од Домаћих, по имену Малик Тинтилинић:

- Ја ћу ти помоћи! Идем у сунчану земљу и донећу ти сврачјих јаја. Подметнућемо их под кокошку, па кад се излегу сврачићи, превариће се снаја: полакомиће се као свака шумска гуја за сврачићима и исплазиће језик.

Сви Домаћи цикнуше од радости, што се Малик Тинтилинић тако добро досетио. Још они најбоље вриште, али иде снаја из гостију и носи себи колач. Насрне снаја љутито на врата, да види, ко то у кухињи вришти. Али кад она отвори врата, а оно: топ! - прасне пламен, скочише Домаћи, топнуше сви у један мах ножицама о огњиште, понесоше се над пламен, полетеше под кров - кврцнуше дашчице на крову и нестаде Домаћих. Само Малик Тинтилинић не утече, него се сакрије у пепелу.

Како је пламен изненада прснуо у вис, а врата ударила о вратницу, онако се уплашила снаја и од страха села на земљу као врећа. Растепе јој се колач у рукама, распадну јој се косе и чешљеви, буљи очи и виче од једа:

- Шта је ово било, несрећо стара!

- Ветар подигао пламен, кад си отворила врата, - рече бака и мудро се држи.

- А што је оно у пепелу? - опет ће снаја, јер је из пепела вирила црвена пета опанчића Малика Тинтилинића.

- Оно је жар, - одвраћа бака.

Али снаја не верује, него устане онако расплетена и иде да види из близа шта је на огњишту. Прикучила се лицем до пепела, али се Малик Тинтилинић хитро баци ножицом и кврцне петом снају по носу. Виче снаја као да се у мору топи, сва је гарава по лицу, а пепео јој посуо рашчупане косе.

- Што је ово, несрећо стара? - пишти снаха.

- Попрскао те кестен из жара, - одвраћа бака, а Малик Тинтилинић у пепелу пуца од смеха.

Кад је снаја отишла да се умије, покаже бака Малику Тинтилинићу, где је у комори снаја насадила кокош, да буде малих пилића за Божић. Још исте ноћи донесе Малик сврачјих јаја и подметне их под кокошку уместо кокошјих.

Заповедила снаја баки, да добро пази на коку, па кад се излегу пилићи, нека јој јави. Позваће снаја читаво село, да види, како она има пилића на Божић, кад их нико нема.

Дошло време, излегли се сврачићи. Јави бака снаси, да су пилићи изашли, а снаја позове село. Дошле куме и комшије, мало и велико, а био тамо и син бакин. Снаја заповеди баки, да донесе гнездо у трем. Донесе бака гнездо, подигоше коку, а оно у гнезду нешто закрешти: искочише голи сврачићи, па скок! скок! по трему.

Кад је снаја-гуја опазила овако изненада сврачиће, превари се, полакоми се у њој змијина ћуд, полете снаја по трему за сврачићима и исплази за њима свој танки и шиљасти језик као у шуми. Вриснуше и прекрстише се куме и комшије, те поведоше своју децу кући, јер упознаше, да је оно заиста шумска гуја.

Мајка пак радосно пође до сина говорећи:

- Одведи је, сине, откуд си је довео, сад си на своје очи видео, кога у кући храниш.

И мати хтеде да загрли синка. Али син је био баш веома будаласт човек, па се још више успркосио и насупрот села и насупрот мајке и насупрот истих својих очију. Неће да суди жени-гуји него још викне на мајку:

- Откуд теби сврачићи у то доба, вештице стара? Носи ми се из куће!

Е, сад је мати видела, да помоћи нема. Зацвили као љута година и само умоли, да је бар не тера из куће, док је дан, да не види село, каквог је сина отхранила.

Син приволи, да мати остане до вечери још у кући. Кад је дошло вече, узе бака у торбу нешто хлеба и нешто оних лучи, што јој их је дало убого девојче. А онда оде кукајући из куће синове.

Чим је мати прешла преко прага, утрне се ватра на огњишту и паде распеће са стене. Остадоше син и снаја у мрачној сони - и сада син осети, како је починио велику грехоту на мајци, и покаје се јако. Али не сме да жени о том говори, јер је плашљив, него јој каже:

- Хајдемо за мајком, да видимо, како ће погинути од хладноће.

Скочи весело злурада снаја, обукоше се и одоше из далека за старицом. А бака жалосна иде по снегу, у по ноћи, преко поља. Кад је дошла на једно велико стрниште, ухвати је такова хладноћа, да није могла даље. Зато извади из торбе оне лучи, разгрне снег и потпали ватру, да се мало угреје.

Једва се лучи распламсале, али оно чудо! Ето из њих излазе Домаћи, управо као да је на кућном огњишту! Искакују из ватре све уоколо у снег, а за њима искре фрцају на све стране у тамну ноћ.

Мило је баки, готово би проплакала од милине, што је не оставише саму на путу. А они се купе око ње, смеју се и звижде.

- Божја браћо, - рече бака, - није мени до радости, него ми хајде помозите у несрећи.

Исприча бака Домаћима, како се будаласти син још више позлобио на њу, откад се и он и село уверили, да је у снаји заиста гујин језик.

- Протерао ме, а ви помозите, ако знате.

Мало ћуте Домаћи, мало топе снег са опанчића и не знају баки савета. Али онда Малик Тинтилинић рече:

- Хајдемо до Стрибора, старешине нашега. Он свачему савета знаде.

И одмах се Малик попне на глогов грм, звизну у прсте, а оно из мрака преко стрништа докаса к њима јелен и дванаест веверица. Поставише баку на јелена, а Домаћи поседаше на веверице и пођоше пут шуме Стриборове.

Јашу они кроз ноћ - на јелену рогови и парошчићи, а на сваком парошчићу звездица. Сјаји се јелен и казује пут, а за њим јури дванаест веверица, а у сваке веверице два ока као два драга камена. Јуре они и журе, а за њима издалека трчи снаја и син. Тако стигоше до шуме Стриборове, и понесе јелен баку кроз шуму.

Спозна снаја све у мраку, да је оно шума Стриборова, где је она већ једном ради греха уклета била, али од велике злобе не може се ни сетити својих нових греха, ни уплашити се за њих, него се још више радује говорећи:

- Пропашће неука бака у овој шуми сред толиких чаролија - и полете још брже за јеленом.

Донесе дакле јелен баку пред Стрибора. Стрибор пак беше шумски старешина. Седео је на сред шуме, у дубу тако великом, да је у њему било седам златних дворова и осмо село, сребрном оградицом ограђено. Пред најлепшим двором седи Стрибор на столици, у црвеној кабаници.

- Помози баки, пропала је од снаје-гује, рекоше Домаћи Стрибору, кад му се бејаху поклонили и они и бака. Испричају они све, како је било. А снаја и син дошуњали се до дуба, па гледају и слушају шта ће бити.

Кад су Домаћи свршили своју причу, рече Стрибор баки:

- Не бој се старице! Остави снају, нека живи у злоби, док је злоба не доведе опет онамо, откуда се прерано ослободила. А теби ћу лако помоћи. Гледај тамо оно село, сребром ограђено!

Погледа бака, а оно њено родно село, у којему је младовала, а у селу весеље. Звона звоне, гусле гуде, заставе се вију, а песме подцикују.

- Униђи кроз оградицу, пљесни рукама и помладићеш се одмах. Остаћеш у селу своме, да младујеш и да се радујеш, као пре педесетак година! - рече Стрибор.

Развесели се бака као никада, полете одмах до оградице, ухватила се већ руком за сребрна враташца, али се уто још нечега сетила, па упита Стрибора:

- А што ће бити од мог сина?

- Не будали, бако! - одговори Стрибор: - Откуд би ти за свога сина знала? Он ће остати у овом времену, а ти ћеш се вратити у младост своју! Ни знати не ћеш за каквог сина!

Кад је бака ово чула, замисли се тешко. А онда се полако врати од гредице, дође натраг пред Стрибора, наклони се дубоко и рече:

- Хвала ти, добри господару, на свему доброме, што ми га дајеш. Али ја волим остати у својој несрећи, а знати, да имам сина, него да ми даш сво благо и сво добро овога света, а да морам заборавити сина!

Кад је бака ово изрекла, страховито јекну цела дубрава, престадоше чари у шуми Стриборовој, јер је баки била дража њена невоља, него сва срећа овог света.

Зањише се читава шума, провали се земља, пропаде у земљу огромни дуб са дворовима и са селом сребром ограђеним, нестаде Стрибора и Домаћих, - цикну снаја иза дуба, претвори се у гују - утече у рупу - а мајка и син нађоше се насред шуме сами, једно уз друго.

Паде син пред мајку на колена, љуби јој скуте и рукаве, а онда је подиже на своје руке и носи кући, куда срећно до зоре стигоше. Моли син Бога и мајку, да му опросте. Бог му опрости, а мајка му није ни замерила била.

Момак се после венчао с оним убогим и милим девојчетом, што им бејаше довела Домаће у кућу.

Још и сад срећно живе сви заједно, пак им Малик Тинтилинић у зимнске вечери радо на огњиште доходи.

Осијек : Штампа, 1966.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568