Ратар, Вељко Петровић
Жуљаве руке одмара на плугу.
Дубоко дише, и као да дремље.
А ветар, ћухом пробуђене земље
надојен, тресе седу влас му дугу.
Пред ногама му полегле, спокојне,
богате бразде, и како их гледа,
ко своја добра и марљива чеда,
безмерна нежност облева му знојне
боре, у мрачној борби узоране.
Он воли земљу ту, на којој стоји,
напорним радом, знојем што је гноји,
на којој своје он тавори дане.
Он са ње кликће, с ње га сета мори…
И када семе нечујно пуцкета,
Ил’ класје шушти, гиба се сред лета:
он то разуме, то му земља збори.
И кад је тако милује, у груди
несвесно му се тиха песма јави:
проста ко земља, ко различак плави,
суморна, блага, без големих жуди…
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.