Песма о керуши, Сергеј Јесењин
Јутрос рано где стрн шуми, шушка
низ рогоза жућкастих и крутих,
седморо је оштенила кучка,
седморо је оштенила жутих...
До у сумрак грлила их нежно,
и лизала низ длаку што руди,
и слив'о се млак сок неизбежно
из тих топлих материнских груди.
А увече, кад живина јури
да заузме мотке, ил' прут јак,
изиш'о је тад домаћин тмури
и сву штенад потрп'о у џак.
А она је за трагом трчала,
стизала га, као кад уходе...
И дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.
При повратку вукућ' се по тмини
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.
Зурила је у свод плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.
Немо, к'о од милостиње бедне,
када камен баце јој из шале,
тако су се псеће очи њене
као златне звезде скотрљале.
Београд : Народна књига : Култура, 1966.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.