Хајдук Станко, Јанко Веселиновић

  Хајдук Станко, Јанко Веселиновић (одломак)

Станко се упути лугом. Под ногама његовим пуцаху суве гранчице и шушташе опало лишће, а он се задубио у мисли. Није се могао начудити откуд ту Крушка и Маринко. Премишљао је и досећао се, али се не могаше сетити да их је ма кад увредио; штавише, није их ни попреко погледао. Није био толико срдит колико зачуђен.

– Најпосле, рече, ја и волим! Нека бар џаба нисам отишао у гору! Место једном, ја ћу трима главама окитити Црну Бару! Наплатићу се свима о једном трошку! Приче ће причати о моме хајдуковању и мојој освети! И, зар није лепо бити хајдук? Господар си докле те пушка носи! Сам судиш и опрашташ!

Па се занесе. Мисли га носише по горама и планинама. И дружина му се диви и бира га за харамбашу.

-Станко харамбаша! Ала је то некако сличито! Баш би вредело да будем харамбаша! Ох, ала бих се осветио! Прво бих убио Лазара, па Крушку, па Маринка! Све би дрхтало само кад моје име чује. Све...

У тај мах као да се нешто проломи. Страшан неки глас загрме:

– Стој!

То беше изненада. Станко се трже и стаде као укопан.

– Ко си ти? - питао је глас громовито. Станко се збуни и промуца:

– Ја сам... ја сам-м...

– Ко си?

– Србин – одговори он првом мишљу која му паде на памет.

– Одакле си?

– Из Црне Баре.

–  Кога тражиш овде?

– Хајдуке - рече Станко и већ се беше прибрао.

– Што ће ти?

– Рад сам им ступити у дружину.

Иза грма појави се човек наоружан.

– Ходи овамо. Приђи! - рече заповедајући.

Станко приђе.

Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ.

– Добро – рече.

Па се окрете, намести руке на уста и залаја као пас.

Лавеж се одазва.

Није много прошло, а двојица оружаних људи појавише се иза грмова.

– Водите овога харамбаши! – рече стражар.

Они приђоше и стадоше Станку један с десне, други с леве стране.

– Полази! – рече стражар.

Пођоше. ...

Хајдуци су били већ на ногама.

Могло их је бити око тридесет. Сви бејаху млади, сем харамбаше, који је био просед.

Станку се допадоше ова лица. Још више му се допаде харамбаша. Стас, лице, понашање харамбашино уливало му је као неко поштовање. Беше то човек озбиљан, ћутљив и поносит. Стас му је прав као свећа, а корак сигуран. Сваки покрет, сваки корак његов сведочио је о снази и моћи мишића његових. А што му је највише доликовало, беше његова проседа коса и брци, и оне као трњине црне очи, што севаху испод хлада дугих трепавица.

Станку се чинило да би преко света отишао за овим човеком.

Уми се харамбаша, поумиваше се и хајдуци, па, као и у каквом дому, окретоше се сунчевом рођају те се помолише Богу.

По молитви један хајдук принесе чутуру харамбаши. Он се прекрсти, напи се мало, па пружи чутуру даље.

Станко је стао уз један храст и посматрао све то.

– Ходи-де овамо! – зовну га харамбаша.

Он приђе.

– Ти рече да ти је име... Станко.

– Ја, ја... Станко! Па, велиш рад си да будеш хајдук?

– То ми је жеља! – рече Станко.

– А знаш ли шта је хајдук?

– Од рана детињства слушао сам како о њима уз гусле певају – одговори Станко слободно и одрешито.

– Јесте, певају... али то је мучан живот. Видиш ти си научио да ручаш, да вечераш, да одспаваш, а хајдуку то није дато! Много пута не доједе; а шта пута пробденише, и не питај!

– Све ја то могу! - рече Станко озбиљно и поуздано. – Оно, истина, ја нисам никад гладовао, али ако устреба, ја ћу гладовати боље него ико!

Харамбаши се допаде ово самопоуздање.

– Али хајдук хајдука мора чувати и бранити. Ако му друга ране, не сме та оставити да му непријатељ главу сече и птице месо једу; мора га на плећима из боја изнети!

– Млад сам, снажан сам! То ми неће бити тешко.

– Али хајдук више нема породице. Његова су браћа овде. Он више не сме мислити о својим зеленим пољима ни о ашику са цурицама сељачким!

Станко одмахну главом.

– Тога сам се морао одрећи! Све миле и драге оставио сам, па дођох амо да потражим братства и љубави! - рече он.

– Чекај, чекај! А ухвате хајдука па га на сваке муке мећу...

– Ја ћу трпити!

– И траже да одаш дружину и јатаке...

– Пре ћу умрети но пустити аваза од себе!

– Хајдук је као запета пушка!

– Што оно рекао Старина Новак „кадар сам стићи и утећи, и на страшном месту постојати!” Хајдуци су слушали овај разговор између Станка и харамбаше. И, истину да рекнем, она слобода и одрешитост, а после Станко је био личит, све се то допаде ајдуцима.

– Мо’ш ли скочити? - упита га харамбаша.

– Могу - рече он поуздано.

Харамбаша показа један висок пањ недалеко од себе.

– Деде! - рече.

– „Из места”? - пита Станко.

– Јок, изатрке.

Станко се закаса. Кад дође до пања, као да крила доби...

– Жестоко! - повикаше хајдуци, који све то гледаху нетремице. Станко се окуражи. Поносит као соко, погледа око себе, па рече:

– Могу и „из места”!

Хајдуци одмахнуше главама.

Станко приђе пању. Махну двапут рукама и... већ беше на другој страни... Хајдуци зинуше од чуда. Да нису видели својим очима, не би веровали. Пањ је био врло висок.

– Заврзане, Заврзане! - заграјаше са свију страна. – Овај и тебе одскочи! Младић један, онизак, крутељаст, сјајних очију и веома живахан, кога сви зваху Заврзаном, одвоји се од дружине и приђе Станку. –

Јеси рвач? – упита га, а из ока му се могло прочитати да му је понос увређен.

– Јесам! - одговори Станко.

– Ходи!

Ухватише се и понеше, али га Станко без по муке обори.

Сви се чудом зачудише; чак и сам харамбаша.

Али се Заврзан расрдио. Било му је криво што се нађе бољи од њега.

– Оборио си ме, признајем! Али, ако те је нана родила, успужи се уз овај грм! Стабло је било право као стрела и врло високо. Све до саме круне нема ниједне гранчице.

Станко приђе дрвету, пљуну у длане и поче се пузати брзо и вешто као мачка. Кад се успуза до круне, он одломи једну гранчицу, метну је у зубе, па се спусти на земљу.

Хајдуци се све више и више дивише окретности и вештини Станковој. Они су волели Заврзана са окретности његове, па заволеше и Станка. И сам му се Заврзан дивио...

– Добро, – рече он кад му Станко пружи одломљену гранчицу – то је све добро... Ама како ти пушком гађаш?

– Био сам најбољи нишанџија у Црној Бари – рече Станко поносито.

– Знам, у Црној Бари. Тамо је лако бити нишанџија; али буди ти овде у гори!

Станко узе своју шару, привуче је себи и погледа у Заврзана.

– Јастреба сам у лету гађао! Где хоћеш да бијем?

– Скини ми онај суварак! – рече Заврзан и показа му на врху дрвета, на које се малочас пео, суварак. – Али хоћу да га бијеш у саму петељку!

Станко пружи пушку... Наста тајац. Врисну шара и - суварак паде. Хајдуци скочише око њега.

– Ево, вала, скинуо га је баш у петељци!

Заврзан загледа, па пружи Станку руку:

– Е, еј вала ти! У свему си бољи од мене!

Харамбаша му приђе, па га потапша по плећима. Очи су му сијале од задовољства.

– Реда је – рече он – да дружину питам: прима ли те. Али, ево нећу питати! У име мојих тридесет другова велим ти: добро ми дошао! Јовица! Дај хлеб и со!

Јовица Нинковић поскочи лако, дохвати једну торбу, извади из ње читав хлебац и дрвен заструг са сољу па пружи харамбаши.

Харамбаша извади нож из цагрија, њим прекрсти најпре хлебац, па онда одсече једну кришку. Десном руком одломи једно парченце, умочи у со, па пружи Станку. Станко скиде капу, прекрсти се и поједе оно парче хлеба. Харамбаша му пружи чутуру, и он се напи.

– Сад да се пољубимо! – рече харамбаша.

И пољубише се. Затим почеше хајдуци прилазити и љубити се. Кад се сви изљубише, харамбаша свечаним гласом узвикну:

– Станко! Наш си!

Она мрка лица хајдучка наједанпут оживеше. Станко сад виде да су то људи као и он, људи који се шале, смеју и разговарају.

Београд: "Бранко Ђаковић", 1962.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568