Десетица, Иван Цанкар

  Десетица, Иван Цанкар

Понекад мрачно и тешко падне човеку на душу тихи нејасни страх, који му

одузме сву снагу, сву радост, све поуздање. Горчине свакодневног

живота одједном постану силне, несносне; јави се савест, удари по срцу као

чекићем и сви греси, и они најмањи, већ заборављени, изиђу пред очи. Зашто живети

даље? Па све је, све, све је изгубљено… И бојажљива рука дршћући се пружа за руком

посестримом, плашљиво око се обазире и тражи пријатељски поздрав.

Тај тренутак није суђен само човеку који је прешао дуг пут и већ слути смрт и гроб.

У најлепше јутро дуне хладноћа на душу, тако да све мисли падну на тле као да су

од камена. Закуца гвозденим прстом у весело вече у бучном друштву; рука која

је држала чашу клону, очи се рашире, смех се следи на уснама… Тако и дете понекад

изненада усред мирне игре врисне, уздрхти и у непојмљивом страху привије се уз

мајку.

Било ми је дванаест или тринаест година; ишао сам у трећи разред реалке. Једног

јесењег јутра пробудио сам се рано; тек је свитало, у соби је био сумрак. Соба је

била велика, па ипак ми се тога јутра учинила уска и тесна, сва набијена и претрпана

стварима, као при селидби. Уза зидове стајала су четири кревета, међу њима полице за

књиге, велики дрвени ковчези који су личили на сандуке, ормани за одело, на средини

огроман сто покривен књигама и свескама. Све је то у сумраку добило чудне,

изобличене, некако непријатељске облике и чинило утисак неописиве беде и жалости. На

осталим постељама лежали су моји другови; сви су још спавали чврстим јутарњим сном;

лица су им била врела, зајапурена, уста полуотворена. Били су старији од мене; већ

друга година како станујемо и спавамо у једној соби, а ипак им нисам прави друг;

гледали су ме попреко, ни сам не знам зашто. Били су то сељачки синови, снажни, бучни,

весели; а у мени је било, негде сасвим на дну, нешто горко и туробно, што је можда и

нехотице избијало и у речима и у очима.

У прозоре је ударала киша, сасвим тихо, као меким прстима; лила је већ недељу

дана у дугим, танким млазевима; то је била она киша која човека растужује, чини

тупим и застре му све ведре слике а открива друге, непознате, у сиво рухо завијене.

Ваздух у соби био је тежак, загушљив, заударало је на остатке слабе вечере, на кишу,

на неокупана, знојава тела, на отровни дах болесника.

Све сам то видео и осетио у једном једином тренутку. И свега ме је прожео

горак, немилосрдан бол. Тај тешки, отровни задах у соби учинио ми се одједном као

слика и обележје мога живота. Читавога живота, од првих жалосних успомена па до

краја, далеко у бездану будућност коју сам јасно видео пред собом. Толико ме

је било страх да сам се једва усуђивао да дишем; лежао сам потпуно мирно, очију

широко упртих у сумрак. То је било као у сну, кад човек у једном једином тренутку

прелети године и деценије – све је то једна једина слика, у једном једином оквиру,

а лица хиљаду, разрогачене очи гледају укочено, као из вечности. Сви горки часови земичка

се враћају и срце их у сећању осети девет пута теже него што их је осетило први пут.

Сећање иде далеко, одгрће све завесе. Сећао сам се догађаја који су се десили кад

сам тек проходао и кад су ме још облачили у дугачку неспретну сукњицу. Вратиле

су се вечери кад бих заспао уплаканих очију; вратила су се јутра кад сам се будио

не отварајући очи да не бих видео дан, да га никада више не бих видео. Потиштеност

се прелила у очајање, у неми ужас пред животом, у сазнање да пут незадрживо води

низбрдо, у бездану дубину, и да нема спаса. Нисам могао ни да јекнем, ни да

зајецам; срце ми је нешто стезало немилосрдном силом.

Газдарица је ушла у собу.

„Дечаци, устајте!”

Била је велика и дебела, подбула лица; бојао сам је се као нечег непријатељског,

злурадог; она је то, вероватно, и знала, јер ни она мене није волела. А тога јутра била

ми је још страшнија, огромна као планина, мрачна и туђа; уздрхтао сам кад ме је

ошинула малим сивим очима, и брзо сам устао.

Било ми је хладно док сам се облачио; и гладан сам био; нисам имао доручак, док

су га она тројица имала; из кухиње је пријатно мирисала кафа. Код куће сам рекао да

ујутру добијам кафу тамо негде у Шенпетерској улици, а то није било истина. Постало

ми је тешко и чудно кад сам на столу угледао велике, пуне шоље, из којих се слатко и

топло пушило; поред сваке шоље био је комад белог хлеба са поруменелом, добро

печеном кором, која рска под зубима.

„Шта бих сад и куда бих?”, помислио сам. Код куће нисам могао да останем, а не

бих ни марио; радије бих у поноћ ишао у мртвачницу. У прозор је тихо ударала киша.

Кад бих само пола сата ишао улицама, био бих мокар до коже и сви би знали у чему је

ствар. А школе ме је било страх; учење ми није задавало бриге, али тамо ми је све било

туђе, нељубазно; стајао сам пред наставником као разбојник пред судијом.

С књигама под пазухом изиђох на улицу. Влага се одмах увуче у ципеле и

стресох се од зиме. Киша ми је сипала у лице, књиге сам сакрио под капутић. Улице су

биле суморне, сиве; све је било сиво, куће, људи, мисли, сав свет; тротоар је био клизав, по

улицама су се скупљале и разливале велике баре; кад би пролазила кола, прскало је на обе

стране и људи су се склањали; неба није било, сива магла висила је до мокрих кровова.

Људи које сам сретао били су сви мрки, неприступачни, као да у глави скривају мрачне

мисли, ружне бриге, журили су крај мене, сви су гледали у земљу.

Нисам ишао право према школи, још је било сувише рано. Ишао сам улицама, а нисам

гледао никуда, нити сам што тражио. Каткад су из отворене пекарнице замирисале топле

свеже земичке, оне златножуте; једанпут зарскаш, па је нестане. Киша је тихо падала;

из олука по угловима је цурило, баре су расле, прекривале улице од тротоара до тротоара;

чим бих коракнуо, шљапнуло би и вода ми је у ципелама бризгала већ између прстију.

Школска зграда била је врло висока и врло господствена; био сам пред њом као

просјак пред дворцем. Прозори су гледали мрко и строго као учитељи. Кад сам

ушао у предворје, оборио сам главу и било ми је тешко. Тако би човек ушао у храм

непријатеља, руку свезаних на леђима, сав бедан и понижен. Ноге су ми биле тешке,

ишао сам полако по степеницама, погнут, као што иду старци.

У учионици је било врло топло, али мирисало је туђе, непријатно, сам бог зна како,

као после речи „Рухе!” Кад човек угледа те уредно и брижљиво поређане клупе,

наједном више није човек него ђак и број у прозивнику. Бол ти кљује у срцу, бије у

потиљак – а ти мисли кад ли је рођен Клопшток.

Нисам уопште знао који је наставник на часу ни шта говори; читаво време

само једна мисао била је у мени: „Ама заврши већ једном, то ионако није

ништа; престани!” – Крај мене је седео мој дебели друг, син љубљанског крчмара, и без престанка јео. Сакривао се иза широких леђа онога испред себе и јео.

Имао је округло, задригло лице и зле, тврдичке очи; дебеле руке биле су му вечито

масне, јер је само јео и јео. Мени је у грудима било суво и празно, језик ми је

био крут.

У десет, за време одмора, сви су отишли да купе кобасице код вратара или да

се јуре по дворишту. Ја нисам знао куда бих. У срцу ме пекло што сам сам, са-

свим сам. Најрадије бих узвикнуо, мада сам био дете: „Боже, дај да умрем!”

Приђе ми друг и рече: „Хеј, имаш писмо!”

Заиста, на табли је било написано моје име. Пођох вратару тешким, уморним

корацима, као старац.

Кад сам примио писмо, руке су ми дрхтале и сакрио сам се код прозора да

ниједно недостојно око не види то свето писмо. Крупна, драга, невешта слова

показивала су мајчину руку. Отварао сам га полако, и врло чудно, на срцу ми

је било и радосно и тешко. Унутра су била она иста крупна, тешка, невешта слова:

„Драги сине!” Јер мати је тек од нас деце научила да пише: да се не би стидела.

Кад сам раширио писмо, нешто звекну на под; сагох се и узех; била је десетица.

Она танка, излизана, сребрна десетица, каквих већ одавно нема. Кад сам

је узео у руку, обузело ме блажено осећање. Све је уздрхтало, заталасало се у

мени, подигло ме увис, као у пламену љубави. Видео сам ону драгу, увелу,

дрхтаву руку која је међу прстима држала последњу десетицу и најзад је спустила у писмо.

Јер десетица је била последња, то сам знао, као да је на њој било

записано.

Сакрио сам се сасвим у кут да ме нико не би видео. Из срца, из груди, из читавог тела провалио је плач, тресао ме као у грозници. Али кад сам се степеницама

враћао у учионицу, било је у мени светло, светло. Мати је из даљине видела мој

бол, и смешећи се погледала на мене, као што би погледало само драго сунце. И

гле, чудо божје, заиста су се облаци растурили и весело сунце засјало је кроз прозор.

Мајке више нема, а ни оних старих десетица, и дани су сада празни и пусти све

до ноћи.

Београд : Просвета, 1963.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568