Са пашњака до научењака, Михајло Пупин

   Са пашњака до научењака, Михајло Пупин

Добитник је Пулицерове награде, најугледније америчке награде за књижевност.

  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: аутобиографија
    • Аутобиографија: књижевно-научна врста.
    • Писац аутобиографије књижевноуметничким стилом износи ставове о свом животу.
  • Тема: детињство у Идвору, школовање у Панчеву и Прагу, одлазак у САД и живот у њима.

„Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“ – Олимпија, Пупинова мајка

Михајло Пупин (Идвор, 1854 — Њујорк, 1935) математичар и физичар. Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

https://sh.wikipedia.org/wiki/Mihajlo_Pupin

   Са пашњака до научењака, Михајло Пупин (одломци)

Веран старим обичајима српске расе, народ у Идвору, дугих зимских ноћи, одржавао јесвоја села. Као дечко, био сам на многим од тих села у кући мога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи, која је била део пећи, направљена од истог материјала као и пећ, обично од ћерпича, па намалтерисана и окречена. Пушило би се и причало. Старци су личили на сенаторе, које је нека виша сила одредила да буду чувари све мудрости у Идвору. Крај њихових ногу седели су млађи људи, на столичицама, а пред сваким од њих стојала би котарица у коју су крунили жута зрна са великих клипова од кукуруза. То би им био посао то цело вече. А уз зидове, на ниским столицама, седеле би старије сељанке. Преду вуну, лан и кудељу. Младе жене обично шију и везу. Као материном љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и прислушкујем мудролије и бајке, које би текле са усана стараца, а понекад и млађих људи, када би од стараца дошли до речи. С времена на време, запевале би младе жене по неку песму о коме од последњих догађаја. Када би, на пример, који од стараца завршио каку причу о Кара-Ђорђу и његовим историјским борбама са Турцима, жене би запевале песме у којој се славе Кара-Ђорђе, храбри војвода Хајдук Вељко, који је са једном шаком Србијанаца бранио Неготин од једне велике турске војске под Мула-пашом. Ова храбра чета, како је песма описује, подсећа на ону малу чету старих Грка на Термопилима.

***

Јуначке српске песме, које је певао Баба Батикин, славиле су великог народног јунака, Краљевића Марка. Његови мегдани били су мегдани снажног и храброг човека, који брани слабе и потиштене. И ако је био краљевског порекла, Марко се никад није борио да осваја земљу и градове. Како га гуслар слика, Краљевић Марко био је прави заточник права и правде.

У то време се таман био завршио Грађански Рат у Америци. И кад год би Баба Батикин споменуо име Линколново, помишљао сам да је то амерички Краљевић Марко. Утисци са ових села били су душевна храна која је у мојој души оживела и одржала осећање: да је борба за право, правду и слободу најплеменитија и најузвишенија ствар на овом свету. И само љубав према слободи, правици и правди подстакла је Србе из Војне Границе да оставе своја стара огњишта у Старој Србији и отселе у Аустрију, где су радо пристали да живе и у подземним кућама и веру се као пузавци, само да би уживали благодати политичке слободе. „Привилегијама“ била је Граничарима зајамчена та слобода, а за ту своју слободу они су били увек готови да се боре за аустријског цара на свима бојиштима. Верност цару била је основна врлина Граничара. И та верност била је јача и од дивљења које су осећали према Гарибалдију 1866. Тако је дошло до аустријске победе код Кустоце. Аустријски цар, као чувар њихове слободе, уживао је почасно место поред људи као што су били Краљевић Марко, Кара-Ђорђе, Цар Александар Ослободилац, Линколн и Гарибалди. Ова су имена била уписана у „Књизи Славе“ у Идвору. Али, када је 1869., цар укинуо Војну Границу и њен народ изручио Маџарима, Граничари су осетили да су издани и да је цар погазио своју реч, дату њима, а уписану у „Привилегијама.“ И данас се сећам како ми је отац рекао једнога дана: „Ти не смеш служити цара. Цар је погазио своју реч; у очима Граничара, он је издајица! Граничари презиру човека који своју реч не држи.“ Из тог разлога, у кући мога оца није било слике аустријског цара после 1869.

***

Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само за то да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да што играмо и да се забављамо. По мом тадањем схватању, тај мој учитељ није имао ни појма о свету. Али ме је мајка ускоро убедила да сам био на погрешном путу. Она, није знала ни да чита ни да пише, па ми је говорила: како је увек осећала као да је слепа код очију. Бала је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да, крене даље од атара нашег села. Како се данас сећам, она би ми о томе на овај начин говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“

***

Када сам прве године дошао кући на летњи одмор, једва сам дочекао прву прилику да мом оцу и његовим пријатељима, који су седели пред нашом кућом у недељу после подне, и разговарали, покажем што сам ново научио. Изненадило ме је када сам приметио да се мој отац и његови пријатељи почеше зграњавати од чуда. Изгледало је као да су се погледима питали: „Каку нам то јерес прича овај деран?“ Отац ме строго погледа и упита: зар сам већ заборавио како ме је он учио да грмљавина долази услед треске неба под колима Светога Илије, и да ли ја мислим да тај Американац Франклин, који нема озбиљнијег посла него да пушта змајеве као какво залудно дерле, зна више него најмудрији људи у Идвору? Увек сам високо ценио мишљење очево, али овог пута нисам могао а да се не насмешим, и то подругљиво, што га наљути. Када приметих срџбу у његовим крупним црним очима, скупих се и загребах. У вече, за вечером исприча отац, чија је срџба била знатно попустила, матери о јереси коју сам ја то после подне проповедао. Мајка му одговори да, она није нигде у Светом Писму нашла потврду за ту причу о Светом Илији, па је сасвим могуће да је тај Американац Франклин у праву, а да је лажна ова прича о Светом Илији. А кад се питало о тачном тумачењу старих учења, ту је отац увек био готов да усвоји мишљење моје мајке, те се тако ја и отац измирисмо. То мајчино мишљење: да тај Американац Франклин ипак може бити паметнији од свих мудраца у Идвору, и то што отац на то ништа не одговори, побуди ме да још више размишљам о Америци. Линколн и Франклин била су прва два имена са којима су били скопчани моји први појмови о Америци.

***

Дозволите ми да, примера ради, пођем мало даље једном од ових стаза. Пре педесет година, у друштву младих пастира, посматрао сам звезде на црном застору летњег неба, у поноћи. Тада ми се чинило да је светлост тих звезда песма која пева славу Божију. Да, ли је наука утицала да променим та своја маштања из ране младости? Што та светлост данас говори уму моме? Одговор на то питање рађао се целог мог живота, и његово постепено откривање пружало ми је најслађа усхићења у мом животу. Фарадеј и Максвел казали су ми: да светлост настаје услед дејства електрицитета. Откриће Рентгенових зракова и радиоактивитета научило ме је да се основни извор електричне енергије налази у позитивним и негативним електронима, да су електрони и протони цигле из којих је сазидана материја; да је светлост зрачење, а то ће рећи: сипање у простор електричне енергије из атомских грађевина у којима електрони, својим кретањем, одређују облик грађевине и количину енергије. Онда је дошао Томсон, онај исти Томсон који ме је отерао из Кембриџа, јер сам мислио да је он и сувише млад да ми буде учитељ за физику, да изјави: да електрони, због тога што се у њима налази сабрана електрична енергија, претстављају масу која има, своју инерцију. Овај наговештај повукао је за собом општу тврдњу: Да електрична енергија не само што има инерцију, већ је подвргнута и законима о тежи. Коме данас није познат тај уопштени закон, ко није чуо за Ајнштајна и његово проверено пророштво да је тежа у стању да савије и светлосни зрак? А светлосни зрак претставља електричну енергију, а електрична енергија подвргнута је законима о тежи, исто онако као и свако друго тело о коме је говорио стари Њутон. Звезда која зрачи светлост, зрачи електричну енергију, и, према томе, баца на нас један део своје рођене материје, масе своје. Према томе, када то зрачење стигне до нас, није пуста игра речи, када се каже: да нам је та звезда лично дошла у посету. И ја се не играм беседничких фраза када сунчано зрачење називам освежавним дахом небескога женика, јаркога сунца.

Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2006

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568