Дневник, Ана Франк

Дневник,   Ана Франк    (одломак)

Понедељак увече, 8. новембра 1943. године

Драга Кети,

Кад би читала гомилу мојих писама једно за другим, морала би се зачудити тако различитим расположењима у којима су писана. Непријатно ми је што сам тако зависна од атмосфере овде, али сигурно да то није само са мном – већ са свима нама. Ако читам књигу која на мене оставља утисак, морам се прибрати пре но што се помешам са осталима; иначе ме могу сматрати чудном. Сада, како си већ вероватно приметила, пролазим кроз период депресије. Заиста, не бих ти знала рећи због чега, али верујем да је то само зато што сам кукавица, мада се против тога стално борим.

Синоћ, док је Ели још била овде, зачуло се дуго, снажно звоњење на вратима. Пребледела сам намах, завило ме у стомаку и срце почело да туче – све из страха. Ноћу видим себе у тамници без маме и тате. Понекад лутам путевима или наше „Тајно скровиште” гори, или долазе и одводе нас ноћу. Видим све то као да се заиста дешава и зато ми се чини да се то уистину може десити врло брзо. Мип често каже да нам завиди што овде имамо такав мир. То је, можда, истина, али она не помишља на сва наша страховања. Ја једноставно никако не могу замислити да ће живот икад за нас бити опет нормалан. Ја говорим о „после рата”, али то су само куле у ваздуху, нешто што се неће никад у стварности догодити. Кад помислим на нашу некадашњу кућу, своје пријатељице и забаве у школи, управо ми је као да је нека друга личност то проживела, а не ја.

Чини ми се, нас осморо у „Тајном скровишту” смо комадић плавог неба окружен тешким, црним облацима. Место где се ми налазимо јасно је обележено кружном линијом, и сигурно је још, али се облаци све више скупљају око нас и круг, који нас дели од опасности која се приближава, све се више сужава. Сада смо тако заокружени опасношћу и тмином да ударамо једни о друге, очајнички тражећи начина да побегнемо. Сви гледамо доле испод нас, где се људи боре, гледамо горе, где је мирно и дивно, а у међувремену одсечени смо великом тамном масом, која нам не дозвољава да идемо навише, већ стоји пред нама као непремостиви зид; хоће да нас смрви, али још то не може. Ја сам у стању једино да плачем и преклињем: „Ох, да само хоће црни круг да се повуче и отвори нам пут.”  Твоја Ана

Субота, 12. фебруара 1944.

Драга Кети,

Сунце сија, небо је тамноплаво, пирка диван ветрић и ја чезнем – толико чезнем – за свим и свачим. За разговором, слободом, пријатељима, да будем сама. И толико чезнем... да плачем! Осећам се као да ћу препукнути и знам да би било боље ако бих се исплакала; али не могу, узнемирена сам, идем из собе у собу, дишем кроз пукотину затвореног прозора, осећам срце како ми лупа као да говори: „Па зар не можеш задовољити моје чежње?” Верујем да је то пролеће код мене, осећам да се пролеће буди, осећам га читавим својим телом и душом. Напорно ми је да се понашам природно. Осећам се збуњеном, не знам шта бих читала, шта да пишем, шта да радим, само знам да чезнем...!

Твоја Ана

                                                                                                           Среда, 23. фебруара 1944.

Драга Кети,

Напољу је дивно време и сасвим сам се опоравила од јуче. Скоро сваког јутра одлазим у собу на тавану, где Петр ради, да бих мало проветрила плућа. Са мојег омиљеног места на поду гледам на плаво небо и оголели кестен, на чијим се гранама пресијавају као сребро ситне кишне капи, и галебове и друге птице како једре ветром.

Он је стајао главе ослоњене о дебелу греду, а ја седох на под. Удисали смо свеж ваздух, гледали напоље и обоје осећали да чар не треба прекидати речима. Остали смо тако дуго, и када је пошао на таван да исцепка дрва, знала сам да је добар младић. Попео се уз лествице, и ја за њим; онда је око четврт сата цепкао дрва и за то време смо непрестано ћутали. Посматрала сам га са места где сам стајала; очигледно се трудио најбоље што може да покаже своју снагу. Али гледала сам такође и кроз отворен прозор на велики део Амстердама, преко свих кровова на хоризонт, који је био тако јасно плав да је било тешко разазнати разделну линију. „Све док ово постоји”, мислила сам, „и док могу живети и посматрати ову сунчеву светлост, небо без облака, све док то траје, не могу бити несрећна.”

Најбољи лек за све оне који се плаше, усамљени су или несрећни јесте да изиђу напоље, негде где могу бити сасвим сами са небом, природом и Богом. Јер једино онда човек осећа да је све онако како треба да буде и да Бог жели да види људе срећне, услед једноставне лепоте природе. Све док то постоји – а то ће сигурно увек бити – знам да ће увек бити утехе за сваку тугу, ма какве биле околности. И чврсто верујем да природа доноси утеху свим недаћама. Ох, ко зна, можда ћу ускоро бити у стању да поделим ово снажно осећање среће са неким ко осећа то исто као и ја.

Твоја Ана

В Љубљани : Младинска књига, 1967.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568