Чудесна справа, Бранко Ћопић

Чудесна справа,  Бранко Ћопић         

Мој дјед Раде плашио се не само разних животиња (змија, даждевњака и риба) него је зазирао и од многих справа и машина: од пушака, термометара, васер-ваге и тако даље.
Ни под каквим изговором у нашу кућу није се смјела унијети пушка: ни пуна ни празна, ни покварена, ни растављена. Од погледа на термометар дјед је добијао вртоглавицу и стуживало би му се у стомаку, а од васер-ваге је закретао главу као од урокљивих очију.
Међутим, једино је према сату одувијек имао неко посебно страхопоштовање гледајући у њему тајанствено биће које живи својим загонетним животом, чистим и мудрим као код каквог древног праведника. Није га чак волио ни у руке узети, бојећи се да га на неки начин не обесвети и не упрља.
Дједов рођак Сава, стари лопов и никаква вјера, често би се око тога дохватио с дједом.
- Ма, како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а?
- Па дашта је него жив - мирно каже дјед.
- Сат жив?! - забезекне се Сава.
- Жив, богме, и десет пута мудрији него ти.
Иако баш није било тешко испасти мудрији од Саве, старчић увријеђено пуше:
- Мудрији од мене? О, види ти њега.
- Да, да. У по дана, у по ноћи, кад ти год драго, само га отвориш, а он ти цак, цак! - толико и толико сати. Ехе, драги мој, а ти не знаш ни на колико си мјеста шупаљ, а камоли што друго.
Дјед поучно дигне прст.
- Према једном сату, брате Саво, ти си једна обична бена.
- Дашта сам него бена. Код Бабића се пече ракија, а ја овде код тебе џаба тупим зубе - искрено признаје Сава и диже се да пође.
У нашој кући, откада се зна и памти, никад нико није имао сата, нит је ко знао да по њему чита вријеме. Мој стриц Ниџо, кад се вратио са Солунског фронта, правио се да "зна у сат", али касније се испоставило да он умије само понешто око мале казаљке, па је његово одређивање времена испадало, отприлике, овако:
- Још само колик за један нокат па ће подне.
То "гледање у сат" за мог је дједа била једна исто тако тајанствена и помало натприродна умјешност као и гатање у длан. Ако си рођен за то, ти ћеш ту работу и научити, ако пак ниси, џабе ти је.
Да жене не знају у сат и да то нису женска посла, то је за дједа била једна ствар која се сама по себи разумије. Једне године и наша кућа доби сат. Било је то овако:
Имао ти је дјед једног побратима, и пријатеља, неког Петрака, самарџију по занимању. Тај ти је читаве године лутао испод Грмеча, од села до села, и људима правио и поправљао самаре, пропијајући своју зараду често већ и на лицу мјеста, уз домаћина код кога је радио.
На Михољдан, крсну славу нашу, Петрак је освитао код наше куће, свечан и обријан, и здравио  се с дједом:
- Побратиме Раде, да нам буде срећан данашњи светитељ.
Остао би тако који дан, напио се, напричао, испрегледао дједове самаре и једног јутра, ево ти га, обувена и потпасана, љуби се с дједом и утјешно пророкује:
- Брзо ћемо се ми опет срести, побратиме, округла је земља.
Једне године тако, растајући се с дједом, он му пружи повелик излизан џепни сат.
- Ево ти, побратиме, ово ћеш ми сачувати за догодине. Зарадио сам га у добра човјека, па ми је све страшиво да га дјегод не пропијем.
Дјед обриса оба длана о чакшире и прими сат побожно као нафору пред олтаром.
- У реду, побро, биће пажено к'о очи у глави.
Сат је био закључан у дједов сандук и на њега се брзо и заборавило, све док ја једног дана не доперјах из школе поносито се шепурећи:
- Дједе, ја знам гледати у сат, учили нас у школи.
- Иди, бено, гдје ће дијете знати у сат. Хајде де, да си бар војску одслужио, друго би било.
- Богами, дједе, знам. Знам га и навити па да иде.
- Е, е, лажи само.
- Дај 'вамо па ћеш видјети.
Мољакао сам, улагивао се, аја, није помагало. Тако цијењену ствар у дјечје руке, то је за дједа био одвећ велик ризик.
Сљедећег Михољдана побратам Петрак не појави се на нашој слави. Дјед се забрину.
- Да није болестан, бог ти га видио?
Пропитивао се за њ у вароши, на сточној пијаци, на црквеном сабору, али од побратима ни трага ни гласа. Те јесени нико га под Грмечом није видио. На једноме мјесту дједа утјешише причом како је стари говорио да ће преко Уне, у Кауре, да тамо претреса и прави самаре.
- Богами ће њега, онако пијана, гдјегод умлатити и опљачкати Каури, лопови су то - вајкао се дјед.
Једног поподнева, тек што стигох из школе, дјед ме тајанствено позва у свој собичак. Био је сам код куће.
- Одидер вамо.
Почепркао је по свом сандуку, извадио из плаве хартије Петраков сат и неповјерљиво ме погледао.
- А знаш га навити, велиш?
- Знам.
- Дедер.
Старац ме усједе на свој кревет, стави ми сат у руке и без даха се загледа у моје прсте. Кад је навијање било готово и сат зацактао јасно и равномјерно, он га узе у руме, принесе десном уву и сав озарен прошапута:
- Аха, ради, ради, куца!
Спустио је сат у крило као да се одмара, загледао се некуд у даљину и обрадовано протепао:
- А, знао сам ја да је он жив, рђа једна. Жив и здрав.
- Ко то, дједе?
- Мој побро. Да је он мртав, и његов би сат умро. Па да, тако ти је то.
Тога поподнева дјед је био толико удобровољен да ме је навече чак и у млин повео. До дуго у ноћ сједили смо на млинском прагу и гледали у пун мјесец, нас двојица, велика и мала бена, а около су регатале жабе па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно с мјесецом рониш кроз расперјане навиљке облака.

Сарајево : Свјетлост : "Веселин Маслеша" ; Београд : Просвета, 1975.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568