Аутобиографија, Бранислав Нушић

Аутобиографија,  Бранислав Нушић

Прва љубав (одломак)

Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама. Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али од часа кад сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа, и довољно ми је било да је видим, ма и из далека, да видим само њене криве штикле, па да се одмах узбудим и похитам јој у сусрет, не би ли што пресрео осмех на њеноме пегавоме лицу.

Она је била ћерка професора који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам зашто, није имао тако добро мишљење. Било јој је девет година и учила је трећи разред основне школе. Љубав сам јој исказао на један необично романтичан начин. Једном приликом када смо играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у томе бурету, ја сам јој исказао љубав, и због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад год прођем крај каквог бурета.

Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући. Ја јој дам једну кифлу, коју сам јој сваког петка куповао, јер сам четвртком после подне зарађивао на крајцарицама бар толико да сам могао по једном недељно кифлом да јој изразим симпатију и пажњу. Том приликом сам је озбиљно запитао:

– Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац ако те запросим?

Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета.

– Не верујем! – одговори ми полугласно.

– А зашто? – запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи.

– Зато што си код њега рђав ђак!

Заклео сам јој се да ћу и ноћу и дању учити рачуницу само да поправим белешку. И учио сам, али зар сам ја могао савладати оно на чему су толико и њих сломили своју снагу, – зар сам могао измирити љубав и рачуницу? Имајући да бирам између љубави и рачунице, изабрао сам као лакшу – љубав, и идућега часа, место двојке коју сам досад имао, добио сам јединицу.

Идућега четвртка нисам ништа добио на крајцарицама, зато се у петак ујутру увучем у шифонер и поодсецам са очевих зимских хаљина двадесет дугмета те их продам у школи за десет пара, колико ми је требало за кифлу. На подне сачекам Персу пред њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим јер сам добио јединицу из предмета њеног оца. Она болно рече:

– Онда, никад нећу бити твоја!

– Ти мораш бити моја, па ако не на овоме, а оно на ономе свету! – узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи.

– Како то може да буде? – упита она радознало.

– Отроваћемо се, ако пристајеш.

– А како ћемо се отровати?

– Тако! – наставих ја све одлучније, – попићемо отров!

– Добро! – одговори она решена – пристајем! А кад?

– Сутра, после подне.

– Е, сутра после подне имамо школе – присети се она.

– То јесте – паде и мени на памет. – Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили отсуство, а имам их већ двадесет и четири, па би ме могли истерати из школе. Него, ако хоћеш у четвртак после подне, онда немамо школе ни ја ни ти.

Она пристаде и споразумесмо се да ја припремим све за тровање.

Идућега четвртка после подне, ја украдем од куће кутију палидрваца и пођем на уречени састанак са Персом, где ћемо заједно отићи на онај свет.

Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душа нам се отимао дубоки уздах бола и чежње. Ја извадих из џепа кутију са палидрвцима.

– Шта ћемо сад? – пита Перса.

– Да једемо палидрвца.

– Како да једемо?

– Ето овако! – одговорим ја, па откинем главић и бацим га, а оно дрвце поједем.

– А што то бацаш?

– Па то је гадно.

И она се реши и пружи одлучно руку. Ја откидох главић са палидрвца и дадох јој дрвце. Она узе и поче одважно да га једе. Појела је три, па јој ударише сузе на очи.

– Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва, не могу више.

– Онда, ти мора да си већ отрована.

– Може бити! – одговори она. – А осећам да ме нешто гребе у гуши.

– Е, то је. Ти си већ отрована! Ја наставих истрајно и поједох девет дрваца, па и ја изгубих апетит и осетих да ме гребе у грлу.

– Свршено је! И ја сам отрован! – рекох свечано, као што у таквоме тренутку треба рећи.

Настаде затим један тренутак мукле тишине, при коме сам ја размишљао колико је четири пута седам, и никако нисам могао да се сетим, а она не знам шта је мислила, али знам да је чачкала зубе, јер јој се било заглавило између зуба једно дрвце. Најзад, она прекиде ту свечану тишину питањем:

– Па шта ћемо сад?

То ме питање доведе у ужасну забуну, јер одиста, пошто смо тровање као главни посао завршили, ја нисам знао шта би сад друго имали да радимо. Најзад, паде ми срећна мисао на памет.

– Знаш шта, пошто смо већ отровани, 'ајде прекрсти се!

Она се прекрсти, а то исто учиних и ја.

– А сад – наставих ја – да идемо својој кући да умремо. Срамота је, знаш, да умремо овде, у башти. Ми смо деца из бољих кућа, па је срамота да умремо у башти!

– Јесте! – рече она и пођосмо.

Цела се ствар, међутим, свршила овако:

Она је отишла кући и замолила мајку да јој спреми постељу да умре. Том приликом јој је признала да се отровала, односно да је јела дрва са мном. Мајка њена, без икаква обзира на њен положај и на њене осећаје, рече:

– Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби!... Задигла јој је затим сукњицу и почела јој с те стране истеривати оне осећаје који су Перси дубоко у срцу били усађени.

Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се свршила моја прва љубав.

Београд : Ново поколење, 1953.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568